Srpski književni glasnik

652 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

коња, сада разилази полако, покуњеног носа, док он грли ову лепу девојку.

— Идите брзо, обуците се... Једва чекам да се кренемо.

Какво радознало узбуђење у хотелу, какво тискање иза шалона, кад гости дознадоше да министар учествује на излету у Бајарев Замак, кад угледаше његов широки, бели прсник, и панаму која је сенчила његов римски профил, како се шире у отвореним колима, преко пута певачице. Напослетку, као што је говорио отац Оливиери, који је дугим путовањем био огуглао на многе ствари, чега ту има ружног, зар није и мајка с њима, и зар, молим вас, Бајаров Замак, историјски споменик, не спада у министрову надлежностр Не будимо, забога, тако нетрпљиви, нарочито према људима који посвећују свој живот одбрани спасоносних начела и наше свете вере.

— Бомпара још нема, шта је с њим> гунђао је Руместан, нестрпљив што мора да чека овде пред хотелом, под унакрсном ватром свих ових погледа који су одозго били уперени на њега упркос платненог крова.

На једном прозору првог спрата, појави се нешто чудно, нешто бело, округло, необично, и довикну му својим нагласком негдашњег черкеског поглавице:

— Крећите ви... ја ћу вас стићи.

Као да су чекале само овај знак, обадве мазге, мршавог врата али чврстих ногу, кренуше се звецкајући својим путничким прапорцима, протрчаше у касу кроз парк и минуше поред купалишне зграде. ·

— Чувај! чувај!

Престрављени шетачи, носиљке, склањају се нагло с пута; женска послуга, с великим џеповима на кецељи, пуним ситног новца и разнобојних купона, помаља се на вратима од трема; трљачи, голи-голцати као Бедуини, под својим вуненим чаршавима, извирују до пола на степеницама које воде у собе с паром; дворане за удисање размичу своје плаве засторе: сви желе да виде у колима

министра и певачицу, али они су већ одмакли далеко,

= ја" Је. У

ме У

3 по ивица аза мератафијст бије