Srpski književni glasnik

О о во о и

иНРИАУНЦуР "Р Р _ "А“АА>ј>ј»А

ПРИ А ААРЉАЉ А~~7>" ГА ~» > 5 ~6_~6 041,"

р + ВН" ГА

654 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Рђаво кљусе, рече он поздрављајући даме, и кола се опет кренуше даље; рђаво кљусе, али ја сам га укротио.

Тако укротио да сад та чудна марва није више хтела да крочи даље, тапкајући и обрћући се у месту као брљива мачка, упркос свих јахачевих напора. Кола су већ била далеко одмакла.

— Бомпаре, идеш лиг...

— Терајте ви даље... ја ћу вас стићи... довикну им он опет својим најдубљим марсељским басом; затим очајно ману руком, и у бесном галопу одјури натраг у Арвијар. Они сви помислише: „Мора да је нешто заборавио“, и више нису ни водили рачуна о њему.

Друм се сада пео уза страну, широк француски друм, засађен орасима са стране; с лева су се степенасто дизале шуме од кестења м борја, с десна пукли у недоглед пространи обронци, који се спуштају у долину, — где се виде села натрпана по јаругама, — косе преко којих се шире виногради, њиве, кукурузи, дудово и бадемово дрвеће, и бљештави сагови жуковине, чије је семење, пуцајући од жеге, непрестано трептало и преливало се, као да је цело тле био обузео пламен. Могло се веровати да је тамо одиста пожар, јер ова заглушина, ова врела јара као да није долазила од сунца, које се једва видело, сакривено иза густог вела, него од зажарених испарења, из земље, тако да су они завидно погледали на свежи Глезен и његов снежни врх, који су, изгледало је, могли додирнути врхом својих сунцобрана.

Руместан се није сећао ни једног предела који би се могао поредити са овим, не, чак ни у својој драгој Прованси; чинило му се да нико није срећнији од њега. Никаквих брига, и нимало гриже савести. Његова верна жена, пуна поверења у њега, жељно очекивано дете, Бушеровљево предсказање о Хортензији, ужасан утисак који ће произвести појава Кадајаковог указа у званичном листу, ништа више није постојало за њега. Цела његова судбина лежала је у овој лепој девојци, у чијим су се