Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 655

очима огледале његове очи, чија је колена стезао својим коленима, и која му је певала, држећи га за руке, испод зефирно-плавог вела кроз који се руменило њено свеже лице:

Сада љубав нама нуди рај, Похитајмо кроз зелени гај...

Док су они летели као ношени ветром, друм се пео све више, и предео се нагло ширио пружајући им призор огромне полукружне равнице: језера, села, брда која су поступно мењала боју губећи се у даљини; то је већ наступала Савојска.

— Како је дивно! Како је величанствено! узвикивала је певачица; а он је тихо одговарао:

— Како вас волим!

На последњој окуци, Бомпар их још једном стиже, али идући пешице, беднога изгледа, и водећи свога коња за узду.

— Ово је нека чудна животиња... рече он, не упуштајући се у даља објашњења; а кад се даме стадоше распитивати да није пао:

— О не... Само сам позледио моју стару рану.

Зар је он рањен Гдег... Кадг... О томе досад није никад говорио; али код Бомпара је требало бити спреман на свако изненађење. Он се попе у кола, а његовог врло смиреног коња привезаше лепо остраг, и упутише се у Бајаров Замак, чије су се две бедно обновљене куле · са малим стражарама виделе у даљини, на једној заравни.

Једна служавка изиђе пред њих, лукава планинка која је била у служби код старог свештеника, негдашњег капелана околних парохија, који станује у Бајаровом Замку, с тим да туристима допушта слободан приступ. Чим се укаже каква посета, духовник се достојанствено повлачи у своју собу, сем ако нису у питању какве високе личности; али министар се добро чувао да на овако шареном излету каже своје титуле, и тако, чуварка им показа као простим посетиоцима, певајући своје напамет научене фразе, шта је све остало од старог замка