Srpski književni glasnik

658 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

бујни полет мисли; фразе су му падале главачке на хартију, као киша, јужњачке адвокатске фразе, отрцане али. речите, безбојне али одишући неким пригушеним жаром и бацајући час-по варнице, као растопљен метал. Одједном, он застаде, не налазећи више ни речи, заморен путовањем и доручком, који му се пео у главу. Он онда устаде, и поче шетати кроз обадве собе, говорећи гласно, распаљујући се, ослушкујући бат својих корака који су одјекивали, као да су то кораци витезовог духа, и седе опет за сто, не могући да напише ни реда... Све се обртало око њега: бело окречени зидови, и онај успављујући млаз светлости. До ушију му допре звек тањира и гласан смех у врту, негде далеко, врло далеко, и он најзад утону у дубок сан, с носем на своме концепту.

.„Силан тресак грома трже га и усправи. Откад он то лежи» Мало бунован, он изиђе у пуст и миран врт. Јак мирис лала испуњавао је ваздух. У празној сеници зујале су тромо зоље око улепљених шампањских чаша | и шећера у кафеним шољама, које је планинка по| '

=

–

лако склањала са стола, обузета нерасудним страхом као

животиња пред буру, и крстећи се кад год би сенула

муња. Она саопшти Нуми да је госпођица после доручка добила јаку главобољу, и да ју је она одвела у Бајарову | собу да мало одспава, затварајући полако врата да не би | узнемирила господина у раду. Оно друго двоје, дебела госпа и господин у белом шеширу, сишли су у долину, | и сигурно ће покиснути, јер се спрема таква киша... „По| гледајте само!..,“ У правцу који је она показивала, изнад зупчастог врха Ле Божа и кречњачких гребена Велике Шартрезе, | коју су окружавале муње као какав тајанствени Синај, указивао се на небу црн облак, као огромна мрља од мастила, ширећи се приметно све више, бацајући на целу долину: на узрујано зелено дрвеће, златна жита, друмовг који су се распознавали по лаком ковитлању беле пра- |