Srpski književni glasnik

,

ПЈЕСМЕ СРАМНЕ ЖАЛОСТИ. 665

Те ноћи моје дух је мучан; ево га плине, пада, и прожима ме, празног... Слух је престрављен шумом његовим недокучним, нечутим никад.

Тај шум, тај шум, о јадно срце, о тај шум тог страшног духа ноћи тај те раздире! Задире у талог доживљаја свих ми минулих; он ми трује и раствара мисли, наде, снове; све!

Зове! Чуј, зове! Однекуд ме зове казне глас! Мој спас не жели друштво ноћно жалобно! Страхобно рију, преврћу по савјести хуље без храбрости, рију ми душу и пију, играју оргију казне,

гризу, уједају, штипљу ме јакрепи мизерних греха, сви грдни, гадни; испијају душу ми грозом моћи. Без нада, снова, гријеха: без себе, остаје душа ми празна. ИМ не треба ми више.

Разнесав ми и све ружно што год имадох, у тами, размилише се све моје савјести љигаве пијавице, змије и јакрепи, исплинувши у замрлој нејасности коби.

Погинула је душа од казне ноћи. Мрзне срце у страшној осами... — Треба поћи — —

Кад зове ноћно друштво треба поћи.

ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ.

;