Srpski književni glasnik

Реко: 37

Ја само једну вечно верно волим, волим у нади и у очајању, волим кад друге за милошту молим, гледам је ноћу и сањам је дању. Љ. ДАМЈАНОВИЋ.

РАТНА ПИСМА.

РАДЕТА ЉЊЋВЕЋИ ЈУНАК,

(Крај.) 4,

Кажу : није разумео, ни осећао право. Довела га и терала напред дисциплина. старешине ишле испред њега примером, па је морао да идеи онг Како је смешно такво тврђење, како је далеко од познавања народне душе !

Ако сељак није знао зашто иде, ако није осећао зашто је кренуо у рат, одакле она запиткивања војника уочи прелаза: кад ће се прећи, зашто се не прелази, страховања да прелаза неће бити» Одакле онај силни полет у покрету када се прешло Одакле запиткивања прозеблих, гладних и изморених војника на висовима над долином Лаба: „Је ли то Косово, када ћемо на Косово, где је Косово, оно је — није!“ Одакле оно грљење и љубљење и плакање војника у опанку, са браћом што их затекоше на Косову, која још остадоше жива испод турског и арнаутског ножа и дављаху се у сузама, јер дочекаше дан да српска војска слегне на Косово Одакле иста запиткивања пред Скопљем, пред Призреном, пред Прилипом 2

Да српски сељак није знао, свесно и несвесно, зашто је кренуо у рат, не би свега тога било. Не би било ни оних безбројних примера самопрегорења појединаца војника сељака и целих одељења. Дисциплина и пример су чинили своје, али пре свега и над свим деловима је свест његова, сељачка, српска, национално његово осећање које је код многих и многих било мутно, нејасно, неспособно да се изрази, али је ту било као силни мотор који је кретао гомиле напред !

Доказ су о томе безбројни примери јунаштва војника, који већ иду у песми и причи кроз народ чак тамо за границама. За најтеже радње, најопасније смртне радње имало