Srpski književni glasnik

42 Српски Књижевни Гласник.

Београду, шум животи је мањи, а ове су престоничке слике сељака војника чешће, али, ипак, и ту човек још право не осети да смо колико јучер имали рат. ;

Тамо на селу се то тек право осети.

У цвету су ливаде, шљивици, жита се зелене, шуме и виногради, све буја и кипи, али природа само, село са својом природом, али све без њега, без сељака.

Празна су села. Оно мало људи и деце и жена што је у њима ћутке иду за пословима у неизвесности и ишчекивању. Сретају се црне шамије, војници на штакама, писма се читају и пишу, види се војник без руке или ноге, у двориштима на сунцу на поњавама, где лежи и кашље. Село је мртво. Рат је. Село вам каже да је рат био, да је још увек рат. Просидби нема, сватова нема, правог свечарства нема, кола

нема. Остављене саме, вире недељом кроз плотове на пут, |

жене и девојке. Са станице отуда, однекуда доноси пут војника. Долази на одсуство. За час скупљају се гомиле око њега, здраве се с њим и питају за своје. Рат је свршен, али за село још траје. Код оно крава што је остало од рата, и јунади, стоји жена бременита, муж јој у рату, два брата и два девера. У дворишту чучи бака и пребира жито, два сина јоју рату, девер и два брата, тамо. у малој кући до њене, сиромашној, стриже жена трећу овцу, а још има две. Једно јој дете у колевци, два мала отерала су краву и јуне на пашу; девер јој, такођер дете, оре на њиви са суседом; на њој је црна шамија, јер муж јој је погинуо, тамо негде, да је питаш сада, не зна право где... На сред друма стоји сељак, нагнуо се на штаку. Био је у варошици да прими храну, рањен је на Куманову, али му нога остала краћа. Ишао је по новчану храну, али му рекоше да иде у дивизију. Вратио се, далеко је до тамо, а нема ни трошка. Сада се вратио. Нема никога свога, ни земље ни куће, ни рада. Био је слуга пре рата, сада је богаљ. И такве слике иду редом. Ни једне куће нема која није осетила рат. Ни једног лица које није нешто изгубило, а ни једног које је нешто добило. Зато куће и вире онако суморни на вас из оног зеленила и цвећа. Као да вам говоре: јест, ми смо то, ми гнездо сељака, првих јунака, ваших, и наших, народних, ми смо то, гледајте нас |...

Суморни постајете, али се одмах пренете. Тресу се гране, цвеће пада са њих, зеленило буја на све стране. Живо је то

па ва“ са + ~ 7 ИРЕА

3 авва ој а бас.

= пио аса ћ

. ВР БР