Srpski književni glasnik

ЕСТЕТИЧНА ПИСМА из РиМА. 47

товну дивот-просторију, али никад и нипошто у дом хришћанске смирености и молитве! Микеланђело је ову огромну сухоту, тако рећи, усјекао у Термама Диоклецијановим. Осам големих монолита од црвеног мисирског гранита, што се налазе у црквеном транзепту, стрше на томе мјесту још од времена Диоклецијанова. Ванредно красно сведено небо цр: квеног брода, по којему око кружи као по небу природном, блиста се у гизду богате позлате. Патос црквени поплочен је разноврсним мозаиком, а зидови и нише украшене су драгоцјеним сликама од Доменикина и Батонија, те разним мајсторским статуама, међу којима се љепотом своје израде издваја чувени С. Бруно од Худона. У ротунди до уласка су гробови Салватора Розе и Карла Марате, двају типских сликара у којима је, на неки начин, оличена синтеза италијанског сликарства у ХУП вијеку. До цркве је некадашњи манастир Траписта (данас преобраћен у Национални Музеј), чија се адаптација, у баснословним Термама, приписује такође великом Маикеланђелу.

За мога боравка је ова блистава богомоља била поплав. љена јасном подневном светлошћу, те изгледаше весела као каква паганска невјеста. У њој не бјеше ни трага од каких богомољаца, већ по шареном плочанику миле странци с „црвеном књигом“ у руци. Скроз пагански карактер овог хришћанско- католичког храма, а нарочито његови размјери, дозиваху ми и нехотице на памет творца и оснивача првобитног здања, великог римског императора који отраг хиљаду и шест стотина година — сит славе и господства — бијаше дошао да потражи мира и покоја на процвјеталим обалама Јадрана, те да ту, у нарочито сазиданом двору, заврши као прост гра ђанин своју триумфалну кариеру.

Диоклецијан се, према најновијем трагању, родио у Ду. кљи, крај данашње Подгорице. Његова отаџбина је према томе, за коначног уређења римскога царства, припадала рим: ској Далмацији, која је обухватала, покрај данашње политичке Далмације, источну Истру, добар дио Хрватске, Рашку, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Сјеверну Албанију и све „илирске“ отоке од кварнерског залијева до конала отрантског. Ако га дакле, с обзиром на познија насељавања и на етничке мијене у току вијекова, не можемо да назовемо земљаком по крви, и оно имамо свакојако право да у њему гледамо „своје горе лист“, барем по географском и климатском атавизму.

, Мујо