Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

208

ски пионирски полубатаљон 1 позива и радио је до 4 децембра, па је и он отишао. Дунавски пионирски полубатаљон Ш позива у Пећи преправљао је, по наређењу, колску комору на товарну. Сем тога је помагао да се хаубице демолирају и затрпају. А после тога је на поправци пута преко Жљеба радила само 1. чета, док је друга упућена ка Чакору. Пионирски полубатаљони из Одбране Београда остали су код својих дивизија све до 2 децембра, када је референт инжињерије Одбране Београда са Шумадиским пионирским полубатаљоном прошао овим путем и сутрадан из Рожаја известио:

„Пут Пећ—Рожај веома рђав, али при оваком времену пролазан за двоколице.

„Пионирски полубатаљон водим са собом да са пионирским полубатаљоном Дринске П, који је данас пошао за Беране, подигнемо мост на Лиму.

„Пут од Карауле до Рожаја, који је био за двоколице непролазан, успособљен је прилично. Молим да се Тимочким пионирима нареди да предузму оправку прва два успона изнад села Радовца“.“

Са овим је завршен целокупан рад на оправци овога пута. И док су пионирски полубатаљони радили надохват и без плана, или седели незапослени поред својих дивизија, дотле су трупе бесциљно седеле на положајима, мрзле се, трошиле и последње резерве хране и осипале се. А у Пећи и око ње гомилала се многобројна комора, разне установе и избеглице. И све је то нешто ишчекивало и све се уљуљкивало пуштеном крилатицом о контраофанзиви...

' „Ова преправка се је састојала у томе“, вели командир 1. чете, капетан Коста А. Адамовић, „што су од грађе која је узета од кола и џакова израђивани самари“.

2 О раду 1. чете њен командир вели: „Моја се чета кренула једно по подне ка Савиним Водама и заноћила у с. Радовцу. Успут је извршила мању оправку пута за прелаз Дунавског артилериског дивизиона 1 позива. Другог дана је чета преноћила у биваку на источним падинама Жљеба. На овоме правцу није се морао да оправља пут, јер је било могуће ићи широким фронтом, само је стрмина била велика, те су с тешком муком извлачени тежи возови. Једна бежична станица је у покрету застала и чини ми се да је ту и остала и порушена, Трећега дана је чета избила на гребен Жљеба, једну широку зараван, са које се је улазило кроз један узан отвор, који су наши официри назвали „Рајска врата“, на пут који води даље за Рожај. Цела просторија била је прекривена коморама, разним јединицама и избеглицама, јер је отицање путем кроз „Рајска врата“ било споро. На улазу код ових врата стајао је артилериски пуковник Милош Михаиловић и пропуштао првенствено оне делове који су били уређени и под командом старешина, које су биле дужне да га помажу у одржавању реда на улазу. После чекања цело по подне, моја се чета пред вече увукла у колону и заноћила код неких развалина, неколико километара од врата. Следећег дана чета је стигла у Рожај, где је и преноћила“. — 2 чета (са штабом полубатаљона) повукла се из Пећи преко Ругова и Чакора „и крчила од снега постојећу стазу до Ругова. Даље, због велике количине снега“, вели командир ове чете, капетан Љубиша Хаџи Поповић, „то није било могуће“.

з ИБр. 177 од 8 часова.