Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

236

Од 15 до 17 децембра. 15 децембра дивизија се кренула у одређено време и заноћила код Хана Хотит. Пут до Тузи био је врло добар, до Вуксан Лекића (Ћаткиша) блатњав и баровит, а даље је настала каменита „козја стаза преко испуцалог крша са пукотинама, да су и човечије ноге упадале и заглављивале се“. Ова је стаза била нарочито тешка за стоку, те је ков код стоке сасвим пропао. Тај пут је био гробница за нашу изнурену стоку. Земљиште је било безводно, што је и иначе тешко стање само појачавало, јер није било ни воде за пиће а још мање за кување.

„Од почетка рата није било тежег марша него што је био овога дана и не чини се ни да ће сутрашњи бити бољи. Насип траје отприлике 3 км. од Тузи (до Ћаткиша), а одатле настаје каменита стаза тако тегобна и на местима тако врлетна, да се по свршеном путовању човеку чини невероватно да је туда прошао. Стаза је узана и за једнога човека на коњу, па се ипак њом пробијају коњи са већим теретом, крупни волови, преоптерећена комора. Трупе се мешају; многи покушавају да иду ван стазе (јер је и њом тако рђаво као и ван ње), пролазећи готово непролазна места, лута се кроз трње, иде се више насумце, јер се види да је туда још неко пролазио, падају коњи свакога часа, а на најтежим местима већ лежи читава гомила коња, од којих се неки још гуше у блату а преко њих се прелази.

„Киша с времена на време пљусне, магла се не диже; тешко је јахати, јер каменито и праговито оштро тле врло је незгодно за коње, а још теже ићи пешке. Уморни војници не могу се одморити, једно друго потискује, претиче, у оној урвини и нагомиланоме камењу (које личи на безредно набацано гробно камење) нема се где сести и одморити. Још треба имати на уму да су гладни и изнемогли и људи и стока, па ће се моћи схватити каква-таква слика о овом страховитом путу, који је у истини много тежи него што га може преставити и највернији опис.

„Киша целе целцате ноћи. Дрва за гориво у најмањој количини. Лекар француске мисије Есклиз, који иде са шта бом, осећао се задовољним што је бар имао крова: направљено му је мало места у једној коњушници са 6 до 7 коња, са 2-3 војника, од којих је један ујутру остао да умре. У другој кровињари, у којој су преноћили коњи штабних официра, ујутру је између коња нађен један мртав војник: једва је имао снаге да се ту довуче и не умре на голом камену. Овакав дан убија наду и уздање и највећег оптимисте“.=

' Командир 1. пионирске чете, капетан П кл. Живојин Радовановић, износећи ово тешко стање, вели да се случајно дошло до пијаће воде. Шетајући нерасположен поред језера, случајно је спазио како из језерске воде избија јак млаз (бук) хладне и питке воде. Сигурно је то био извор на обали, па је услед високог водостања поплављен.

» Операциски дневник Тимочке дивизије 1] позива,