Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

240

дра, између Скадарског Језера и реке Кири. Како се под кровом нису могле сместити ни болнице, то је 20 децембра наређено да се оболели војници упућују у сталну болницу Моравске дивизиске области, смештену у касарни на излазу из вароши за Ђаковицу.“ За несрећу, време је било кишевито, земљиште равно а услед тога и подводно.“ Шатора није било довољно, а што их је и било, махом су били поцепани и прогорели; није било ни сламе ни дрва, сем нешто врбовине; одећа и обућа већ је била дотрајала и поцепана, тако да људи „у њему изгледају као просјаци. Преобука је готово иструнула на војницима и они су пуни гада“. Војник се овде није могао, према обећању, ни одморити ни оденути...

' Коњички пук се убиваковао на ивици вароши, поред пута Скадар — Ђаковица; 10 пук 1 позива на североисточном крају вароши, у артилериској касарни и њеном кругу; 11 пук [позива поред пута Скадар—Ђаковица, у висини с. Добрача, а 11 пук Ш позива у с. Добрачу близу џамије; 19 пук код с. Големи; 10 комбиновани пук Ш позива поред пута Скадар—Подгорица, на 3 км. од вароши; артилериски пук крај пута за Ђаковицу, 4 хаубички дивизион на северној ивици вароши (штаб у турској школи у Дудас Мали),а комбиновани дивизион на северозападној страни Скадра; пионирски полубатаљон на југоисточном крају нове вароши Скадра, а све остало поред пута Подгорица—Скадар.

» У Скадру је затечена само једна болница, и то црногорска. 19 децембра добио је управник Моравске сталне војне болнице, капетан 1 кл. Др. Владимир Станојевић, наређење да одмах организује болницу и отпочне рад. Зато је добио две једноспратне зграде, бивше талијанске маринске касарне, које су биле, по прљавштини и загађености, пре штале него касарне. Стога су предузете хитне мере да се доведу у ред. И док је рад текао у највећем јеку, већ стижу болесници. „Пред вратима болнице, под страшном кишом, стоји гомила авети од људи, друге још скидају с коња. Киша све јача, као за пакост бије још и даље град. Скидају једног с коња, спуштају га на земљу, у блато и воду и зову лекара... Није се још ни ова гомила сместила, наилази и друга. Увече тога првога дана болница је била готово пуна. И тако је болница почела да функционише пре но што се и отворила“. — Моје рашне белешке и слике од пуковника Др. Владе Станојевића, Љубљана, 1984, стр. 59 и 60.

3 Командир болничарске чете, резервни санитетски мајор Др. Соломон Ј. Алкалај, у своме извештају од 20 децембра вели: „Од материјалне спреме ова чета нема ничега осим најнужније количине завојног материјала и лекова, које је спаковано у џаковима, Али пошто нема где да се склони од кише, то ће и ово мало материјала подлећи квару“. Какво је било време види се из личног дневника капетана Јосимовића: „Ноћас, 15/16 децембра, вели он, била је киша која сву ноћ није престајала. Бивак пука у кругу касарнском сав је био под водом, шатори су у води, слама и сено испод шатора плива по води. Целу ноћ, 16/17, трајала је ужасна киша, која већ три дана и три ноћи никако не престаје. И људство и стока су у биваку на непрекидној киши са врло мало хране, која у овој води не може ни пола да се поједе. Стока је сасвим изнемогла. Људство стоји у води и дању и ноћу. Дрва нигде нема,а и да има, на киши и ветру не може да гори“. А 21 децембра записао је: „Киша је цео дан лила као из кабла. Падао је и град а јака грмљавина траје непрестано“. И'тек 23 децембра, вели, свануо је леп дан без кише. Према овоме није никакво чудо што су војници, када им нису дата дрва, рушили ноћу ограде и напуштене зграде да би се загрејали и осушили.