Svetlost : ilustrovan mesečni časopis : organ Društva za školsku higijenu i narodno prosvećivanje

280 И ВИТО НОЋ __БР. 7.—8.

= Неће, није ми велика коса. Он вели: „Ја тебе нисам дао ба те он гони да се ши умиваш и чешљаш, него

да учиш“.

Место одговора, послах Татомира кући, да поново каже оцу, шта сам наредио. — Он оде плачући, и тога дана не дође више.

„Као ми је било детета, што, грешно, трпи с иђитлука, очина, али друкчије није могло бити. Никад, кад је у питању добро школе и деце, нисам попуштао, па ни овде.

У вече, таман сам пустио ђаке, кад ето ти оца Татомирова, Максима. Иде, забацио се као бритва без беочуга. Приђе и усиљено ми назва Бога. Примих му срдачно. Видео сам да је зорли љут, али сам се правио канда ништа не видим. Питам га о свему и свачему, само не о ономе, што он жељно очекује. Он одговара, али једнако загледа врхове у опанака, чешка се, кашљуца, пљуцка, и види се муку мучи од једа, што га већ једном не питам, ради чега је дошао. Кад већ виде, да ја не осећам шта га тишти, отпоче:

— Какав је то зулум се мојим ђаком, учитељу ;

— Какав зулуме — хладно упитах.

— Како: какавг Тако: зулум! Шта си окупио: те режи нокте, те измивај се сваки дан, те шишај се једнако. Као да. ми немамо никаква посла, него само око деце да облећемо, — прилично ће љутито Максим.

— Мора тако бити, — још хладније му одговорих.

— А где пише да мора, — жустро ће он.

— У закону!

— У ком закону

— У школском.

— Нема то тамо! — рече, тоном, у коме није било ни мало двоумљења.

— Не умеш ти да нађеш, а има....

— Немој ти, учитељу, ни тако, спуштеним ће гласом Макса. И ако си ти свршио — Академију, знамо и ми гејаци нешто. Школовао сам ја још ђака, учио код те како жестоких учитеља.... али овога покора није било!

— Све да јес тако, Максо, брате, али ти ипак послушај мене: ошишај дете, а домаћици реци да га измије, па да ми и одсад живимо као пријатељи и.... што рекао онај.... као љубавници.

и тање Рата ено