Topola

Што немогаше да га сломије Нп ледна рука самрти страшне. Да, његов се дух високо вин’о Где Ге у вечној светлости сјатп, А пљен смртп је тек ово тело, Та груда земље, та шака прашка!.. Нека мп нпје нпко нп дано! Сада се грана зеленпм листом, Увео цвет се сада с мпрпсом, Владарка тужна сад се са круном: Сада се мајка са сином прашта, С’ челенком дпчном поноса свога!. Остав’те мајку, не буните је! Оставпте је, нека се јада! Зар да се јада? Ох, нпкако не! Подпгнп чело, жалосна мајко, Пружи ми руку да је делпвам, Ту пзнемоглу, ту стару руку, Која нам Стеву љуљала негда! Ал шта ће побра побрп да каже? Шта другу своме злопатнпчкп друг? Сабља сп бпо, отровне ране Која је секла с’ народног тела, II жпвп огањ, и јасна труба Што ј’ спнке на рад будпла наше; Краљевскп ор’о, којп се вазда

302

ПЕСМЕ МПТЕ ПОПОВИЋА