Topola

Међ звездокругом високим впо Ж јарко сунце , које је увек Љубавнпм пламом грејало све нас, Еада је кашто себипност нпска Следила пзвор срдаца напшх. А кад је сабља севнула ковпа Да крвопплда сможди вековна Еада се Стамбул страхом заниј’о А осветнички гром громе виј’о, Нп тог се нпсп убојао грома ВеЕ седу мајку оставп дома II сестру своју, и свога брата Па ластавога узјаши хата, Да браћп својој окове скидаш Е рањенпком ране да видаш! Поносан увек ко дуб сп био Еојп се није никад савио, Већ стајао си у бури страшној Е'о тврда стена крај океана Што валовима пркоси морским. Ал ја те, друже, ваљда и вређа’ Врлине твоје што овде ређа? Бесамртниче, блажена сени, Стевице брате, опрости мени Што срцу своме отворих чесму II опроштајну спевах ти песму,

303

ХГЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА