Trenuci i raspoloženja
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Под утиском топлим Вашега погледа, Док врх кућа дршће месечина бледа, У мојој се души лик прошлости јавља, И спомени редом, кб литија нека, Крај мене се нижу, и младост далека, Сјајна се обнавља.
Преда мном се ствара некадашње доба: Мемљива сећања дижу се из гроба
И трепере сјајем светова далеких. Преживљујем дата неповратне дане Идеала светлих из младости ране
МИ сањања меких.
И опомињем се давно прошлих дана,
Кад никаква онда препрека ил' брана
Не могаде да ме — кад се вече спрема Устави на дому, него хитах тамо
УУ гомилу шумну, рад сусрета само
И поздрава нема.
Само што је тада при сусрету таком Треперила душа у дрхтају лаком,
И срце у грудма закуцало јаче.
Ал празну животу још не знадох циља, Нит жудња дубока неслућена миља Крилом ме се таче.
У грудма је мојим било немо тада,
У души празнина, исто као сада,
Ал мој живот беше, кб с пролећа рана, Врт, кад снег окопни и ницању крене Свет биљака цео.., ил кад напомене Зора освит дана.
И сад ми тишина испуњава груди,
Ни жеља ни жудња тамо се не буди, Нити душу ломе снови врела миља; „Ал' је живот празан мрачна пустолина, Ко у мртву јесен прецвала градина „Увенула биља. _—