Trenuci i raspoloženja
ТРЕНУЦИ 45.
И у сумор тешки ове пустолине,
Кад душа зажели светлости, топлине, Ја хитам у сусрет испод кестенова;
И кад Вас у сенци смотрим из далека, Забруји ми душом симфонија мека Прохујалих снова.
НОЋНЕ БОРБЕ.
Сву ноћ се о мене отимаху страсти. Док фијуком ветар гоњаше духове, Као да у мрачне поноре ме зове
Глас демона: разум немађаше власти Над сликама дивљим што ствара осама, Нити међа беше безумним жељама.
Преко опустелих поља и брегова Месечину мртву ветар је титрао.
И кб одјек болних, фантастичних снова, Уздах се из груди мојих у ноћ крао. Нигде једног зрачка да души посветли А већ ено зору објављују петли.
Но кроз капке тешке светлост не продире. У. јецање моји уздаси прелазе.
Море искушења све шире и шире,
А обале нигде, нити има стазе
На пучини; и кад ветар капке хуком Затресе, душа се одзове јауком.
О много је ноћи пролазило тако, Па јутро суморно слазило досадно, И дан протицао бесплодно и јадно. И опет из тиха подмукло и лако Вече спуштало се глухо, из далека, Као паук што у мрежи жртву чека.
Вребала је поноћ, у пустој самоћи | — Притајеном снагом наслућених сласти —