Trenuci i raspoloženja

70

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Од како стигох, никако не преста Усрдна журба: непрестано трају Посете честе из суседства цела И пријатељски позив на посела.

Кад је четвртак, или празник који, Сматра за дужност комшиница свака, Да својим будним присуством настоји Да доколица мени буде лака.

Скупе се тако да ми време крате

И своју лепту беспослици плате.

Ивана прича како силно жали

Поп домаћицу покојну, и зашто; Живана како селу много „вали“ Што воде нема. Смиља опет: нашто Глачати рубље! Јока живот даје Да зна што Таса кћери не удаје.

Ја с болом гледам склопљеног Верлена, И свог полета видим парализу

— Ту оличену, у том скупу жена.

Док сан мој сјајни, још доскора близу, Бежи у таму пред карикатуром Живота, што ме дави руком штуром.

САВРЕМЕНА ИСПОВЕСТ.

Осећам како утискује боре

Живот у душу и на лице моје. Доба кад више године не броје Блиско је мени, а раскошне флоре Из младих дана минуле су цвети;

ИМ старост блиска ругобом ми прети.

Из мене грца остарела жена.

И јадна жртва неповратног доба, У малодушном страху од времена, Бежим у сутон полутамних соба: