Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

У == Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

и не читате“. — „Покоравам се Вашој заповиједи, и нећу Вам говорити ни о књизи Кандид, премда —“ — „Сва је срећа, да је мој Херман у инжињерској академији и да му не можете причати о тако одвратним књигама. Он би се до у срж покварио“. „Каошто сам ја покварен“, насмијах се, „но вјерујте ми, све то није тако страшно. А најбољи сте ми доказ Ви сами, да се књигама човјек не може покварити. јер, да не знате, што је у њима, то јест, да их нијесте читали —“ — „То је нешто сасвим друго, ја сам једна стара госпођа, а Ви сте —“ — „Зелен“ допуним јој изреку, „зар нег Али се и зелениш нада, да ће постати зрео човјек, а што је прочитао у младости, неће морати у старости“. Ова боцкања би дошла особито онда, када би се разговор сврнуо на француску књижевност, поименце на Волтера и Русоа. Било би живље, али није мутило нашег пријатељства. Господин Пукшец био ми је честит секундант, кад је ваљало побијати предрасуде његове госпође. Није их се могла ослободити, мада је била разумна и образована. Али не само с обзиром на моју лектиру, већ не мање и на моје друштвено образовање, она је врло погодно дјеловала. Она ме је училаоном, штоми је поред моје страствене нарави недостајало: попустљивости и стрпљивости прама туђим, различним мнијењима; затим чедности и уздржљивости у изрицању властитих судова, поднашању мени непоћудних особа у друштву, лакоћи конверзације, вјештини, да сам много не приповиједаш, а пријазно слушаш, свладавању самога себе у друштву, свима тим стварима које сам равнодушно мимоилазио, али су ми касније у животу веома помогле, а захваљујем их само дружењу с овом ријетком госпођом. Моје поштовање било је стога само дужност захвалности. А кад је 1858. њезин син прерано и несретно завршио, несретни родитељи видјеше у неку руку у мени накнаду мјесто њега. И у истину сам од тадау тој кући више живио него у властитом дому, док 1860. нијесам коначно напустио Загреб и Хрватску. Њена ми је успомена остала света: осим