Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

76 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

је била млада, љупка и свјежа, па се публици боље свидјела него госпођа Г. На Нову Годину 1843. догодила се у позоришту демонстрација, јер је госпођица Р. играла незнатну улогу. Присташе госпођице јер извиждаше госпођу Г., мада је то вече играла управ заносно. Каошто уопће у животу нијесам могао мирно подносити неправду, ова ме непријатност тако ражестила, да сам своју „слабост“ према лијепој госпођи Р. савладао и јавно устао у обрану госпође Г. У Карловцу је тада изилазио њемачки недјељни лист „Рег Русег“. С времена на вријеме ја сам у њему писао чланке о књижевности или умјетности, и тако већ прије педесет година заслуживао своје „литерарне мамузе“. Написах дакле у „РЏсеги“ протест против

те недоличне непристојности, коју је публика скри-

вила према госпођи Г., а нијесам уосталом крио ни

своје личне симпатије према лијепој госпођици Р. Лако се домислити, какву је сензацију изазвао у малом мјесту чланак, који је био сав за знамениту глумицу, али није скривао ни симпатија за супарницу као за љупку дјевојку, и, штоно се каже, тај недјељни лист постаде тражена лектира у цијелом граду: читаве недјеље није се ни о чему другом разговарало него само о чланку.

Професор Бањи, који је као цензор читао мој чланак и препознао мој рукопис, рекао је директору гимназије, да би било разумно, кад би се допустило да се иде у позориште и то нарочито једном таквом ђаку највишег разреда гимназије, који је био кадар да напише такав чланак. Али добри директор не само да је Бањиу веома замјерио за тај разговор, него је и мене строго укорио због прекршаја школских прописа и категорички ми забранио даље похађање позоришта. Ја сам му уљудно одговорио, да више

нијесам дјечак него младић, који управо свршава своја „хуманиора“ у гимназији и који неће да ступи у живот, а да нема суда о драмској умјетности; да ми је жао, да се морам сукобити са тако застарјелим и неразумним школским прописима, али, морадне ли

већ доћи до тога, радије ћу оставити гимназију, него