Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 85

Сваке године кад сам сеу феријама из Њемачке или Француске кући и од куће онамо враћао, бавио сам се и свагда по некоју по недјељу у Бечу, а откада сам се 1849. стално у Хрватску повратио, научио сам сваке године по неколико мјесеци у Бечу провести и, што сам могао чешће, долазио сам Вуку. Уз пркос великој разлици наше старости развило се међу нама интимно пријатељстео које је све до његове смрти непрекидно трајало. И не само с Вуком, него и са његовом кћери Мином и њеним потоњим супругом _ Алексом Вукомановићем. Тако сам се привикао друштву Вуковом и његове обитељи да сам сматрао као да ми је Вук отац а Мина сестра била.

Када сам се 1848. у Њемачкој оженио, и 1849. са младом мојом женом у Хрватску враћао, разумијева се да сам у Бечу Вука посјетио и представио му моју жену. Госпође се разговараху међу собом а Вук ми каже: „Чудо, ја сам свагда мислио да ћете Ви Мину испросити!“ Ове ријечи ме изненаде као гром из ведра неба. ја му одговорим, да сам гледао и волио свагда Мину као своју сестру а никада помислио да је она жена и да би могла моја жена бити. И никад нисам слутио да би Вуку била ова мисао дошла у главу. А на посљетку: би ли ме била Мина хтјела узети 2

Чинило ми се да се Вуку овај одговор није допадао. Но ја примјетим: „Господине Вуче, чини се да је нама панславистима таман судбина женити се Њемицама. Зар Ви, Шафарик, Колар, Палацки, нисте узели Њемице2 Је ли дакле чудо да сам и ја слиједио ваш примјер2“

Вук се насмија и рече: „Бога ми јест! Ја мајнгот, кад се ко у дјевојку заљуби, и не мисли од којег је народа. Сви смо таки у младости“.

Да сам ја узмогао слутити да је Вук послије преране смрти Бранка Радичевића мени намијенио Мину, мој живот би био узео сасвим други правац и развитак. У мјесто бавити се политиком, био бих се задубио с Вуком у филологају и фоклор славенски и с њим