Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

88 5 Ј. МАТАСОВИЋ

кому у изгнанству помаже космополитско увјерење једног културног Европејца.

Гимназију је Ткалац довршио у штајерском Грацу, како и сам описује у епизоди упознавања с Вуком Караџићем. Затим је пошао на универзитет у Берлин и ондје је остао до априла 1846. Одатле оде у Хајделберг, гдје ће довршити универзитетске науке. Сад је слобода од школске стеге започела да у њему формира разгранату активност. Пошао је до душе у свијет као какав пруски јункер у пратњи свог кућног „иноша“, али глава му је пуна демократских идеја; не пази, да још никога не представља, кад као ђак пише Кошуту писмо с политичким предлозима; коначно је као омладинац бијела врана, кад је подалеко од Илираца и њихова вође Гаја, па од активнога лијепо књижевнога „даничарења“.

У књижевном прилогу „Гшпа“ загребачког листа „Автатег 2ХеПцпо“, (о којему иначе имађаше врло лоше мишљење, исп. ове Успомене 1, 69) године 1846. предлагао је Ткалац у чланку „Уаз шпз поћ Њиг“ оснивање „народних књижара на дионице“, свеславенску једну књижару, али проглас дашто не успије. Нико онда уопће није ни могао снажније напредовати у Загребу покрај илирског Гаја и мађаронског Жупана.

У том свом разгранатом и неке врсте курсорном студију Ткалац је обично правио биљешке из своје лектире, што му онда добро дође у књижевном, а особито у журналистичком његовом раду. Те биљежнице имађаху наслов „Арорбестаја““ У млађим годинама претежу изваци из лијепе књижевности, доста стихова, санскрт и арапски, а касније више хисториске рефлексије, политика, па пословице и

" У архиву Матице Српске у Новом Саду чувају се двије овакве збирчице из 1844. год. (Мо 5; ат 1-(еп Ресетђег апсејапоеп!) и 1851. Звачајно је, да су писане, осим цитата, њемачки. Њемачки, чини се, да је Ткалцу био ипак главни језик научног и литерарног саобраћаја. Међу тим списима има и један Ам (ВЊНо(ћека ТКајастапа) из времена око г. 1860., ваљада пред одлазак из Загреба, и ту су специфициране књиге на продају (више од 329 ком. за 2502 фор. и 40 кр..