Zastava, 30. 05. 1868., str. 1

ЗАСТАВА.

Нови Сад 2s. маја. Који зна какве наде Босна на Србију толаже. па је читао шта се у последње вреие из Босне јављаше о елож н о м Нухамеданаца и Хришћана противу зјлума Гурских властника; морао се саевим прцродао запитати, да ли то што се о том одпору чује, бива са знањем и под утицајем владе кнеза коме је посвећена песма о Дрини. Као за одговор на такво питање Руски „Голо с“ од 22. маја доноси у једном допису из Боене ове врсте: „Међу Бошњацима име Михаила Обреновића све више и више губи од свога значења, и ако Београдска влада буде и даље радила у оном духу у коме је досад радила, онда нема сумње, да могу заметути се раздори између Срба и Бошњака. Говори се, да је интригама Аустрије побијена важност међу Бошњацима имену Михаила Обреновића; али то није истина. Београдска влада побија сама себи важност тиме, што непрестано обмањује наде Бошњака, Херцеговаца и Бугара. Бошњаци пак отворено говоре, да ће они искати од Аустрије, да им ова за кнеза пошље сина Александра Карађорђевића, Петра“. У каквом је духу досад Београдека влада радила, о томе није нужно да се овде питамо: за Босну доета је знати, да та влада, упркос и најбољим приликама, досад ништа пије урадиле. Толико је доета знати, па да се и Босанском дописнику „Голоса“ поверује, да, нагкалост, има основа пребацити истој влади, да непрестано обмањује каде Бошњака, Херцеговаца и Бугара. Али кад допиеник „Голоса “ додаје, да Бошњаци хоће да ишту од Аустрије Петра Карађорђевића за кнеза: онда је то нешто у чему никоји здрави разум оенова и разлога видети неможе. Бошњаци који би били у стању да сами збаце са себе недостојни јарам Турског господарства, јамачно би умели наћи у себи самима снаге и ва своју народну самоуправу, а да неморају прибегавати страној сили. Жалостан би то био кнез за Босну, који би био испрошен у туђе снле. А неби ли било и без свава смисла, да Босна која ништа помешано са Аустријом нема, иште од ове Петра Карађорlјевића који од Аустрије ни у чему и ни по чему зависити нема?! Глаеови се, истина, проносе, да све што се данас чује о заједничком одпору Мухамеданаца и Хришћана у Босни, да све то бива под утицајем неке интересоване етране силе, и све је тако удешено, како ће једног дана Босна отргнути се од Турског господаретва, не да би своја била, него да би опет терет новог туђинеког господарства на себе упртила; али кад све око нас говори, да ово није више време кад се будућност народа без народа решавати могла, неће заиста ни с Босном моКи се раеполагати противно чуствнма и правима оног народа који је природни собственик те земље. Отуда, што једна влада у Београду , која је проиграла поверење код свог народа, заман пропушта времена и неупотребљује приI лике за испуњење своје дужности према Бос' ни, отуд се никако извести неможе, да би Босна била онога који би је први уграбио. Народ коме Босна по природном праву приi пада, вазда је на опрезу за евоје; он , који нашта туђе неће, умеће у своје време и својим начином доказати, да и другоме своје неда. За њега су слобода и правда биле и остају главно; што се тиче ове или оне дин, настије или личности, ту он пита само колико ко на делу слободе и правде важи; са 4 ништнераднима или голим оруђима у рукама ! страних интриганата, народ, о коме је реч, умео је и умеће кад и где затреба раекрстити. Сваеl којако допиеник „Голо са“ криво је извештен, I«. кад вели, да Бошњаци хоће да траже себи Lo- кнеза на оној страни, која никаква права нема, и докле себи самој пријатељује неможе желити, да Босни кнезове шиље. „Пестер Лојд“ напомиње у једном допиеу ив Сарајева последње догађаје у Босни, и вели међу осталим: први покрет покушан ло ' је 4. (10) маја у Тешњу, где их је ва броју до 5000 било који су устали. Осман паша 5 који је тамо полетио, имао је на расположе- &у четири одељења коњаника и два батаљо)ме на пешака, са једном батеријом. Он је био ла- спремио ту војеку као за бој, али се међутим II упустио у преговоре са вођама одбора. 15 бегова и 15 хришћанских кметова који су до-

шли под шатор Осману, буду у Јланце оковани и у Сарајево послани. Један дцш после то- ! га букне устанак у Градачцу; тшме су бегови одговорили Осману на његов шоступак. 0вај похита у Градачац, али тамо ,доцкан дође* « Они који еу устали заузму местто , и почну : још више грозити, кад дочују, да су у Маглајској и Цепачкој нахији Турцш и Хришћани сложно на оружје устали. Осман буде још теже поражен, кад добије вест, да су три чете побуњених цео округ Тузлу у своје руке узеле. Ту је морао он мировати, докле недобије упутство које је телеграФом из Цариграда искао. Дописник „Пестер Лој да“ набраја узроке побуне, и потврђује, да су претерани намети и глобе принудиле народ да устане. Да ли се уз то и са стране сипа зејтин у ватру, то није потврђено, као што иети дописник уверава; премда овај признајс, да је могућно, да се и са стране припомаже покрету у Босни. Још се непотврђује, да су посланици Кандије примљени у народну скупштину у Атини, као што се последњих дана чуло. Поједном телеграму из Атине од 18. (30.) маја, опет су два нова посланика из Кандије дошла, али у Пиреји није им се дало извести. Швајцарски лист, „Журнал д е Женев“, доноси из Берна следеће: „Више Пољака бегунаца насељених у Швајцарској, отишли су у Галицију са Аустријским пасошима. Вели се, да ће они бити добродошли тамо. Чује се то исто и о Пољацима у Француској и у Италији. А у Аустрији они добивају пасоше само чим докажу да су политични бегунци. Шта се хоће? Да се прикупе Пољаци у Галицији? Или мисли ли Аустријска влада просто, да даде примера човечности нред светом, доводећи речене Пољаке у суседство њиховим земљацима? Шта се хоће , о томе се сумњати може; али је то што у ствари бива интересантно. “ Противно томе Швајцарски лист „Бунд“, који у Берну излази, пише : „Јавни домаћи и страни листови јавили су недавно, да међу Пољацима који живе у Швајцарској има јака покрета, и да многи од њих Швајцарску оетављају, да би са пасошима од Аустријског послаништва у Галицију путовали. Али управа правде и полиције саобштава сад савезничком еавету, да њему несамо ништа о томе до знања није дошло, него је сва прилика, да су те вести у извесној намери измишљене, као и вести које се у исто време разносе о новим покушајима за устанак у Пољској. Из Петрограда телеграФишу, да је обнародован царски указ за опроштај волитичним преступницима са неким ограничењима. На основу тог укава ослобоћавају се сви странци који се у Сибиру налазе; они морају из Русије ићи, и несмеју се више натраг повратити. Пољацима који су били осуђени, па су сад ослобођени, а немзју више од двадесет година, допуштено је, да се у своју домовину поврате. Принц Наполеон, који путује у Цариград, приспео је у Беч у петак у вече, 24. т. м. и одсео је, као што отуд јављају, у један, јавни гостионик („Zum goldenen Lamm“ у Леополдштату). У суботу пре подне принц је примио министра Бајста; а у подне био је он од цара примљен. Истог дана био је код Француског посланика велики дипломатски ручак за почаст принцу; а у недељу принц Наполеон и Бајст били су позвани за царску трпезу у Шенбруну. Уочи пада, да је принц одбио све сјајне почасти које су му уБечу за дочек понуђене, докле је недавно у Берлину радо примио све што му се ту учинити хтело. У каквој је цели Француски принц у Беч дишао, и у каквој ће отуд у Цдриград путовати: то се свакојако тумачи, али све што разни листови о томе кажу, јест просто нагађање. Као вајвероватније узима се за овај мах ово: да принц путује, да би промотрио земље и народе куда пролази, те да може по новратку казати цару шта је где видио, и на што би се Француска влада у Источном питању, као на нешто поуздано ослонити могла. Питање о учешћу женскиња у политичним пословима нашло је нека решења у Сел Форду у Инглеској. Они који су у том месту одређени, да нроматрају спискове грађана који имају право бирати народне посланике, решиi ли су, како су сами умели, толико претреса-

но питање о праву женских да и оне гласају, кад се народни поеланици бирају. Они су нашли, да ништ* боље учинити немогу, него да упишу у број бирача све жене које имају својства што еу законом прописана за бираче Оетаје, да ее види, хоће ли тај поеао њихов одобрити они, који су позвани да законе тумаче.

Србско-хрватско угарско питање.

VI. М—ћ. Између последњега и овога чланка нашег у горњем питању донеше нам листови знамениту промену у мислима хрв. депутације у Пешти, а то је, да је већина одбацивши и Живковићев и Жувићев предлог у Финансијском погледу примила систему квоте, т. ј. да тр. краљевина одееком опредељену суму за „заједничке“ трошкове Угарекој даје (1 и по милион Фор,) а иначе да и изравни и неизравни порез на потребе вемаљске елужи. То би се слагало са мњенијем у овом листу израженом, но ипак право Финапсије оставља ее у рукама Угарске, пошто се вели, да заједнички сабор у Пешти и изравне и неизравне порезе опредељује. Нема сумњне, да у овој солидарности лежи нека гаракција, јер пошто еу владе наклоњене увек више искатв, него што народи на сзборима дати желе, пошто дакле сабори увек нешто од захтева владини у новцу, то је очевидно, да би заједнички сабор веће олакшице набавнти могао, него поједини сабор, и то у Загребу, и пошто оно, што би тр. краљевина плаћала, и онако не би ишло у угарске руке, него у хрв. благајну, и на хрв. потребе, то би се и то мислити дало, да уг. сабор неби имао интерееа више тр. краљевини наметати, шта више, да би јој са обзиром на сиромашније стање и олакшице допустио, било у том, што би порезни проценат у тр. краљсвини био мањи, било у том, да се неки неизравни порези и не уводе. Али је ипак већа опасност политична, која из тога произилази, него што би Финансијека олакшица била. Земаљеки буцет био би ма и посредно у уг. сабору било би у власти неодобрењем пореза точак државног живота у тр. краљевини укочити , кад би им то политични интереси захтевали; могао би кључ пореза тако снизити, да не би се она сума добити могла, која је за развитак земље нужна, а ипак не би тегобна била. Једном речи није доета само благајну земаљску у својој власти имати, него и изворе земаљске, да о правој еамосталности говора бити може; само на тај начии може еве оне обзире употребити, које околности земље изискују, само на таки начин имала би тр. краљевина свој земаљеки буџет, а она Угарска, воја би пристала на то, да сви изравни и неизравни порези из тр. краљевине иду у хрват. благајну, и да се осим одсечне суме троше на хрв. потребе , зацело не ће ни за тим запети, да сабор тр. краљевине и речене порезе одобрава., јер јој финансијеки рачун један остаје, а поглавито скида са себе еваку могућу омразу, која из пореза произтиче. Оволико о Финансијско] страни питања. Заостају питања територијална, наиме о Реци, кра.јини и Далмацији. Река је камен спотицања, али Река с приморјем спада и геограФијски и етнографски тр. краљевини, и ако Угарска неможе, тр. краљевина не сме се права свог одрећи. Доста је то, да се иУгарској гаранције даду, да и она кроз ову капију светске трговине пролазити може, али њој и кључе те капије сасвим у руке предати, значило би сам себи руке везати. Доста би било, да се закони помореке трговине, и поморског бродарства паритетно у заједничким куријама доносе , и да се у обзиру суђења у тим стварима Угарској гаранције за неприетрастност, и правично чување свестрани интереса у том погледу даду, али политична управа покрајине те има остати при тр. краљевини. Реки и приморју као таком могао би се осигурати непосредни избор посланика у заједничке уг. аустријске делегације, али не и у уг. хрватске курије, јер би у овом случају од Реке зависило, да вагу паритета претегне на етрану Угарске. Што се крајине тиче, ту и Угарска не пориче право тр. краљевини, али је тешко из-

вршење, јер Беч томе на путустоји. Погодба са Угарском састајала би се у том, да Угарска призна државно право тр. краљевике, и да изрекне, да ће се за присајединење крајине заузети; право Финансије у делегацијама даје уг. делегатима уставно оружје, којим се разрешење крајине скоро остварити може. Код Далмеције има више невоље. Ту и Угарска неизилази са Фарбом на поље; види ее да би волела, да остане постојеће стање у Далмацији, док можда неби мисао сазрела у Далмацији, по којој да већина зажели и захтене, да се непосредно Угарској присаједини; но баш вбог тога тр. краљевина треба бар признање свога права да учини условом погодбе са Угареком. У почетку смо казали, да није пријатна радња, пиеати о чему, где унапред ни изгледа за уепех нема, али ипак ради оријентовања јавног мњенија прошли смо у кратко питања, која еу на дневном реду, а одсад имајући предлоге депутације пред собом, враћаћемо се на поједине предмете епецијално, и стављаћемо ји на вагу критике. Елаборат Жувићев, којега је усвојила делегатска већина, глаеи од прилике овако: Елеборат признаје са становишта прагм. санкције правоваљаност и обвезност уг. з. чланка XII, 1867. и за Хрватску, забацује становиште § 1. чл. 42. хрв. саб. г. 1861., прихваћа потребу скупне крунитбе, иште да се § 5. чл. г. 1861. (автономија и настава у судству) призна, да се чл. VI. 1840. и 11. чл. г. 1844. уг. сабора (пораба мађ. јевика у Хрв.) укине, да се у свима земаљ. пословима само хрв.-елав.-далмат. грб, скупни пак овај земаљски грб к угарском припојен употребљује. На уг. сабор шаље еабор хрв.-елав.-далм. 29 заступника, и то изабраних на три године, да они имају вирилни глас и само у заједничким поеловима закључавати могу. Стога жели хрв. депутација, да се одма на почетку свакога сабора уг. најпре заједнички послови расправе и реше, како би заступници после задобивене санкције приепети могли на зем. домаћи еабор, који се иетом онда отворити има. Кад ее утелови Далмација и војничка крајина, онда ће се према томе прирасту умножити број заступника хрватски. У уг. горњој кући имају хрв.-елав. магнати гледе заједничких послова вирилан глае; сврх свега тога изашиље сабор хрв. два магната на угар. сабор, као што игате § 55. чл. V. г. 1848. уг. еабора. У делегацији (међу Уг. и Цислајт.) жели депутација хрв., да Хрватска буде заступана по шесторици делегата, 1 из горње, а петоторица из доње куће. Бира их пленум угар. сабора, али ивабрати само може синове из Хрватске и Славоније. У случају, да се Далм. и војена крајина утелове Хрватској, и овде ће се број делегата сходно умножити. За заједничке послове, оеим који су већ по уг. сабору назначени заједнички међу Уг. и Цислајтанијом , проглашује хрват. елаборат још следеће: свеколино војинство, свеколике Финансије и прорачун, новчаност, ковани и папирни новац, царину, трговину, телеграФе, поште, жељезнице, друмове, реке, луке и бродарство, банке, привилегвје, индустрију, осигурање, право трговинско, менично, рударско и поморско, законарство о држављанетву и домаћинству (ко постаје држављан Угареке, ко удомаћен у Хрватској). Елаборат изјављује нарочито, да краљевина хрв. слав. далм. неиште самостално устаповљење земаљскога прорачуна, и сама ставља погодбу, да се за Хрв. Слав. и ДалмациЈу никакав порез одмерити неможе, који се нетиче њихових послова, а затим, да се цена соли у евима земљама без приволе њиховог сабора повисити несме. Зато се иште, да се хрв.-слав.-далм. земаљски прорачун на угарском сабору, али паритетно преко 12 делегата са сваке стране установи на темељу предлога, што учини хрв.-сл.-далм. земаљска губернија. Недође ли ова делегација до закључка, онда наетоје оба сабора договарањем до резултата доћи; непође ли ни то за руком, онда одлучује монарх. Овај се буџет на овакав начин установљава на три године. Ексекутива на пољу трговачкога , менбенога, руднога и поморскога права нема битв заједничка. Ексекутиву у заједничким ПОСДО”

„ЗАСТАВЛ* излази двапут у недељи, четвртком и недељом. Цена је на годину 10. Фор. на по год. 5 Фор., на четпрт године 2 Фор. 50 нов. а. в. ?.а Аустрију, а за Србију на годину 100 гроша на по год. 50, а на четврг год Ине 25 гроша.

Број 43. У Новоме Сад;у, у четвртак 30. маја 1868. •" *■ Год. Ш.

Огласи се рачунају по количини врста, које и?> гармонта заузимају,и засваку врсту плаћа се за нрви пут 7, за сваки даљи пут 5 н. осим тога за жиг увек no Д ' 30 н. Доииеи се шаљу у-И' редшшиву а предплата ад«иние i р с цц; к ~3 А GTA ВЕ “ Ą (јВД. »4»