Žena dvadesetoga veka

149

тив настојника. Мало је позвати само оца против оних који кваре девојке, мало је звати у помоћ и морал; ту треба закон да дође у помоћ. Врло мало има оцева који су знали одржати у породицама величанство своје стади (свога, што оно веле, положаја). То су већ краљеви раскраљени; њихова власт ишчезава чим син напуни двадесет и једну годину; син, и док је малолетан, смеје се родитељској власти, јер га његов век учи да. се свему смеје. Морал је вера, ова или она. А вере више нема. Вера! Вера! Да би морал, сам собом, могао бити вера, требала би му сва светиња, и сва чистота породичких нарави. А пошто све оно што има неку моралну снагу опада, немојмо се устезати прибећи ка законској сили. Напуштену моралу треба тврдо законодавство. Обећати женидбу, па реч не одржати — злочин је; напустити мајку, после кришнога, живота о њом, такође је злочин, и злочин нада злочине. То је чак и убиство, јер је доказано да је помор у ванбрачне деце много већи него у деце законите. Створили сте једнога бескућника, и једну жену учинили сте никаквом, па још држите да сте добар грађанин % Истраживање : ко је детету отац, донеће злоупотреба Ја то знам, али зато су ту судије. Закон, као такав, заклања силу против немоћи. То је такво наређење, на које се ја не бих никад потпи-