Žena dvadesetoga veka

171

питава хришћански, баш и ако је она у гимназији, поред брата, једна тегоба за овога.

Ја мислим да причам све онако како јесте. Требало би да ја одобравам такво поступање, а ја пзјављујем, напротив, да оно нема сомисла. Човек који тако мисли, и тако ради, нема морала ; он се управља, што оно рекну, „према приликама“. Он је равнодушан према вери, а ја се не бих омео заклети да он није равнодушан п према моралу. Он, слежући раменима, каже да оставља својој жени пуну слободу, јер она треба да зна што приличи њиховој кћери. Некад он то каже, јер то п мисли; и одиста то мишљење само по себи није мишљење ружно; а врло често он се служи тим изговором пред собом, и пред другима, да заслони прави узрок, то је пак жалосна немарност. Он волп евоју кћер, а не мари да има свађе у кући.

Али ево мајке, која се често одупире васпитању лицејском. Ако би се примениле у женским штполама, у лицејима и колежима за девојке, идеје и начела која су објављена и развијена 1879 и 1880, мајка би дигла буну тражећи манастирско васпитање за своје кћери. То се неће учинити. Мали рат од године 1879, поред других, врло чудноватих особина, имао је и ту да прође поред наставних средњих завода, а да не загледа у њих. Пита се зашто