Žena dvadesetoga veka

ПУСТИЊА УСРЕД ПАРИЗА

Хоћу да вам причам једну скорашњу историју и историју веома кратку: то је мој сусрет с чељадетом које сам једва познавао, али које сам тако мало очекивао срести у оном месту и у онаком стању да се сав стресем кад год помислим о том.

Хоћу да причам о једној жени, и о жени чак лепој. То је удовица једнога мога прпјатеља, кога ви немате потребе знати по имену. Он је био живописац. Ја сам га познао у Хагу, 1853, кад сам онамо путовао да се одморим, Тада сам походио Музеј; он ту копираше Лекцију из анатомије; он ме пусти да му разгледам рад, који бејаше врло леп. Говорио је врло добро Француски, пи како сам ја сваки дан један или два сата проводио у Музеју, мп смо врло скоро били с њим у са свим пријатељским одношајима. Једном је п ручао са мном и мојим друговима. То бејаше тако мио човек да сам ја, полазећи одонуда, осетио неку праву тугу што га остављам. Он ми је и писао