Žena dvadesetoga veka

да би могао говорити ми о Пусену, и ја сам њему одговорио да бих опет имао прилике казати што о Рембранту. Та лепа топлина међу нама траја једну годину дана па се охлади. Али кад ја одох у Белгију, после две године, да онамо држим неколика предавања о слободи савести, он јурну к мени у наручје као да. смо пријатељи од двадесет година ! Он већ бејаше прилично изишао на глас; био је путовао по Немачкој, и по Италији, али је остао Холанђанин, и све његове слике имађаху малко архаизма и подсећаху на старе Фламанске учитеље. Он мишљаше, као и многи други уметници, да је Париз прави раздавач славе, и жуђаше да овамо дође. — А. зашто и не биг рекох му ја. Ви ћете имати пријатеља где год дођете, и земљака где год се има осећања за вештину.

Он дође к нама, и после три месеца, он изложи своје радове у Салону. Његовом се дару зачудише живописци а обрадоваше уметнички критичари. Он бејаше, у почетку лета, већ човек од моде у Паризу. Некака маркиза одведе га у Трувил, да јој тамо изради портрет. По повратку, он тај портрет изложи у својој радионици, и портрет бејаше прекрасан. Свет је грцао да га види. Каруце су се кршиле у његовој улици, лепе госпе су се једва размимоилазиле на стубама његовога

ЖЕНА ХХ ВЕКА 12

=>