Žena dvadesetoga veka

178

стана. Наруџбине полетеше са свих страна. И да ништа не би било штрбо у његовој слави, он се загледа у једну красну девојку, и ожени се њоме. То бејаше једна млада Фламанка, која нешто личаше, ако би се хтело нама веровати, на жену Рубенсову, на жену коју је Рубенсо обесамртио п преварио. Она није имала ни оца, ни мајке, нити мираза. Али он бејаше богат. Да се разумемо. И он управо немашео ништа: али, по давнашњој речи, он добијаше све што хоћаше. Њих занесе памет да живе као велика господа. Она узе за се прекрасан салон: он опет радионицу дивну. Сад се само и говорило о њиховим гозбама, не само што су биле лепе, него и што су биле миле. Сваки гост њихове куће мишљаше да је милији од свих других гостију. Двоје красне деце добише они: два синчића као златне јабуке. „Али, говораху они: — мићемо имати и кћер.» Овакав слатки живот трајао је више година без икаква облачка, и без прекида. Док тек једнога дана, без икаквих напомена или предосећања, он зену и умре усред своје славе, усред среће, п усред најпунијега здравља. Тада му беше тридесет и седам година, угод колико п Рафајелу !

То бејаше велики потрес у свету уметничком, и у свету модном. Кроз осам дана ни о чем се другом није говорило него о том. Његова удовица доби свежњеве писама, и би