Žena dvadesetoga veka

181

већ била свикла с Паризом, а слушала је више пута да у Паризу има више светова који не продиру један у други. Она ће дакле отићи далеко у које предграђе, где људи од велика света нису никад ногом ступили, и где ће она, живети сиротињски међу радницима. Адвокат је учаше да се, колико толико, може користити ненадном несрећом која ју је постигла, а она му рече: да све плати, и све да напусти; а ако што остане то да чува за своју децу, која ће некад питати за то. Она исплати свој стан, отпусти своје слуге не задржавши ни једне слушкиње, све што јој је остало смота у један свежањ, који натовари на један Фијакер и правце оде на Белвил, где се уздала да неће срести никога који би је познао. Ту узе две јадне собице, и огласи се својим именом девојачким. Имала је пред собом неколике стотине динара, и говораше сама себи, као какво дете, „па ја ћу радити“ !

За првих дана, она. још себи честиташе што је ово смислила. «Шта би чинила да, сам остала, онде где сам била. говораше она. Свак би ме превиђао и презирао. Од мене би се стиделе моје старе пријатељице. Оне би ме одбијале од својих врата, или би ме примале по сажаљењу; а овде ја живим мирно, не иштући ни од кога ништа. А од немаштине ја се не плашим.