Zvezda

34

моуправу, и не дира им нн у језик, ни у обичаје, ни у њихову културу, ако какве имају. У тај однос добровољне зависности од Угарске Хрвати су упали. Из почетка он је био само веза за персонилну унију. На Модрушком пољу је за тим углављен о том уговор изме!)у угарског краља Еоломана и домаћих побуњеника против престола. Тај уговор, чија садржина није сачувана, потврђен је тиме, што се Коломан крунисао краљевском хрватском круном 1102. год. Од тог времена угарски краљеви су непрекидно и краљеви хрватске а хисторија Хрватске се све више и више спаја с историјом Угарске. Не треба заборавити, да је у свему томе посредовала папска столица. Пре тога су Хрвати тежили Дариграду и православљу, ком се ириљубио био народ с оне стране Дунава и Саве и заволео га је ради свог народног језика у црквеннм обредима. Сам Држислав, син Крешимира Великог, потражио је заштиту византијских царева, од којих је иримио и знаке краљевског достојанства год. 994. Али у то време свемоћне папе нису хтеле признати ту краљевску титулу и забрањивали су уиотребу словенскзг језика при богослужењу. Тек је иапа Грагор VII 1076 г. признао хрватског бана Димитрија Звонимира за краља и послао му круну, којом се крунисао. Звонимир је пребегао под заштиту папску, а тиме је признао папској столици да за њега води политику. Папа је затим и спословао те се и Јелена Лепа преудала за Звонимира, а његовим косредовањем закључен је и уговор с Угарском о наследству, по коме би Арпадови потомци постали наследници хрватског престола у случају, ако би Звонимир умр'о без потомка у правој линији, што се и догодило после насилне смрти Звонимирове, ком је пре тога умро син јединац. Папској столици стало је било до тога, да од Угарске направи тврд бедем против православља и Дариграда. Тако су схватиле доцније свој позив и угарске династије Арпадоваца, Анжуоваца, Луксенбурговаца, Хуњадијеваца, Јагелона и Хабсбурговаца. Везивањем за Угарску папа је хтео да отргне Хрвате од православних саплеменика њихових и да створи од њих поборнике за себе на Балкану. То му је сасвим испало за руком па и данас папе у томе успевају у Хрватекој. Хрвати су се у оба ова правца показали врло услужни. Угарски су краљеви имали у њима небројено пута најверније поданике и јачи ослонац, него у свом сопственом народу. Ни сама Зрињи-Франкопанова завера није била иаперена против угарског краља, него против аустријског цара, не против Мађара већ против Немаца, не против Будима већ про-