Borba, May 13, 1991, page 23

Пи РТА

ође и ер

РЕЦИ

_KULTURR

GLUMAC LJUBA TADIĆ O SVOJOJ ODLUCI DA KAO UMETNIK ZAĆUTI

Kad duša

zadrhi

Čini mi se da u ovoj zemlji niko više neće da promeni svet nego hoće da ga sruši. I mene u njemu, kao i svakog čoveka. Ja jesam glumac ali svoj život, ipak, više živim kada se spusti zavesa — kaže Tadić

„U ovom trenutku tuge i nesreće za dva zavađena i razorena naroda, osećanje duha i etike nalaže mi da se posle četrdeset i pet godina bavljenja glumom poklonim publici širom Jugoslavije i da, sa gorčinom u srcu, zaćutim. Molim kolege i prijatelje da moju odluku uvaže u nadi da će osvanuti na ovim prostorima neko novo jutro i da ćemo se ponovo družiti“.

Ovaj telegram doajena naše glume Ljube Tadića, upućen pre

nekoliko dana zagrebačkom Ka-

zalištu mladih, u kome je u Krležinim „Zastavama“, zajedno sa Perom Kvrgicem i pod rediteljstvom Georgija Para, oduševljavao publiku u Zagrebu jednako kao i na drugim jugoslovenskim pozornicama, iskreno je zabrinuo sve poštovaoce Tadićeve glume i onoga što bi se još uvek moglo nazvati jugoslovenskim kulturnim prostorom.

Tadić se na ćutanje odlučio pazeći, kako kaže, da „ne uvredi ljude u Zagrebu ni ove ovde odakle sam i sam“. Ja sam rođen u Jugoslaviji pa imam neku setu

ipak, više živim kada se spusti oko svega toga, da će se sve to raspasti, kaže. A opet mislim: kako, kada ta vezanost postoji, pita se glumac.

— Lično sam verovao da se nećemo ubijati što različito mislimo a vidite da je to vreme došlo. Čini mi se da u ovoj zemlji niko više neće da promeni svet nego hoće da ga sruši. I mene u njemu, kao i svakog čoveka. Ja

jesam glumac ali svoj život, zavesa — priča nam Ljuba Tadić, sa dosta teskobe i rezigniranosti. Veruje, ipak, u neko novo jutro u kome ćemo se, kako i kaže u telegramu, ponovo družiti.

— Nama su potrebni novi ljudi, oni koji svoje mišljenje neće samo deklarativno promeniti, koji će iz.sebe izbaciti svako sektaštvo, svaku želju za vlašću, sve te niske porive. Te borbe za

Most koji se ruši

„Telegram je pročitan pred čitavim ansamblom i kod svih je naišao na razumevanje. Imam razumevanja za odluku Ljube Tadića da kao glumac i veliki uinetnik digne ruke od svega a leđa okrene svim publikama u ovoj zavađenoj zemlji“. (Mladen Iveković, direktor Ka-

zališta mladih u Zagrebu).

„Ljuba Tadić je veliki i sjajan glumac a u isto vreme osetljiv i sen-

zibilan čovek. Iz istih razloga ne bih se mogao odreći glume. Istovremeno, do kraja poštujem tuđa stanovišta“. (Pero Kvrgić).

„Dobro znam kakvim je opterećenjima, kakvim optužbama i sumnjama, moralnim dilemama izložen čovek koji pokušava biti most između zaraćenih strana, koji pokušava ostati samostalna osoba sa pravom na vlastiti stav. Za takve ljude više nigde nema mesta jer je sada potrebno biti vojnik ove ili one vojske. Ljuba je ovim gestom meni osobno postavio pitanje na koje ne znam odgovor“. (Mira Fur-

lan)

PONEDELJAK, 13. MAJ 1991. GODINE 23

ČEKAJUĆI NOVO JUTRO: Ljuba Tadić (Snimio: B. Petrović)

vlast još uvek traju, žestoko i po svaku cenu, uz ogromne laži koje su potpuno prekrile i ono malo istine što nas može spasiti kaže' Tadić, naglašavajući da se posle svega i sam našao u čudu koliko je njegova odluka izazvala reagovanja i koliko ga je naterala da „uprkos odluci, brblja i brblja — ali to je valjda jedna logoreja tek da se telo smiri od drhtanja“. Drago mu je da su njegove zagrebačke kolege, i pored svega, shvatile i prihvatile njegovu odluku, i dalje je mišljenja da treba sarađivati — „kamo sreće da „Zastave“ dođu u Beograd a „Knez Pavle“ u Zagreb, da se vidi“. |

— Ja samo čekam, tražim to

jutro, sanjam taj san kada novine, kada sve te vesti neće biti tako strašno naštimovane na rušenje. Jedan san me proganja već dve-tri godine: igrao sam pomoćnika đavola u Frišovom „Kućevlasniku i pazikući“, palili smo kuće. I meni se javlja san da idem ulicom noseći aparat koji proizvodi mnogo vatre, pa idem od kioska do kioska i palim te novine! Iako znam da nisu novine jedine koje proizvode ovo zlo, toliko tih strašnih stvari — završava svoju priču veliki glumac i pita se — „šta nam drugo ostaje nego da zaćutimo dok ovo ne prođe?“

Miroslav KOS

SA 44. MEĐUNARODNOG FILMSKOG FESTIVALA U KANU

„Evropa“ protiv Evrope

Iako to ne mora biti i mišljenje žirija, Danac Lars fon Trir je „Evropom“ iskazao svoju ozbiljnu kandidaturu za titulu najboljeg na Festivalu, pre svega zato što se njegovo delo ne uklapa u zvaničnu filmsku ideologiju kako Kana tako i onoga što se, pod neformalnim imenom, vodi kao moderni evropski film

(Specijalno za „Borbu“)

Kan. — Da li je očito blago nezadovoljstvo prisutnih gostiju 44. po redu Kanskog fesivala posledica izostanka velikih filmskih zvezda na samom njegovom početku, relativno manje glamuroznosti koja je obeležila otvaranje i prve dane trajanja ovogodišnjeg „nezvaničnog svetskog filmskog prvenstva“, okolnosti da organizacija evidentno nije na vreme okončala sve pripreme za prijem poslovično ogromnog broja kinematografskih hodočasnika, ili pak posledica proste zasićenosti višegodišnjim status quom svega što karakteriše naznačajniju smotru „pokretnih slika“, pitanje je koje će možda odgovor dobiti narednih dana. No za sada, utisak kome će se teško otrgnuti jeste da se u Kanu, pa i u onom segmentu svetske kinematografije koji Kan prezentuje, ne dešava ništa novo, bar ne nešto čiji bi značaj izazvao posebnu znatiželju oficijelnih pratilaca ovogodišnjih zbivanja. Otvaranje, koje su svojim prisustvom uveličali, naravno, članovi žirija, ove godine po imenima bar dovoljno autoritaпупог — Roman Polanski, (predsednik), Vupi Goldberg, Natalija Negoda, Žan-Pol Rapeno, Alan Parker, Vitorio Storaro, Vangelis... — te još neki uglednici internacionalnog kinematografskog establišmenta, okupilo je istina kao i uvek hiljade znatiželjnika. koji ni u hladnoj kiši koja je sve vreme padala nisu videli nedaću koja

bi ih oterala van ograđenog prostora ispred stepeništa Velike sale „Limijer“ festivalskog Gran

·Pelea. Uz uobičajenu gužvu na

Kroazeti, te oglasni gradski prostor determinisan kinematografskom ponudom (mada je uočljivo, a to gotovo senzacionalno zvuči, da su brojni panoi predviđeni za isticanje reklamnih filmskih poruka ostali prazni), Kan je van svake sumnje ı ove godine ceo u znaku Festivala i pratećeg marketa... ali bez ičega što bi '91. činilo posebno upečatljivom. Prikazani takmičarski filmovi u tom smislu su na nivou očekivanog: Dejvid Memet, poznati dramski pisac i već (i kod nas) afirmirani filmski reditelj, otvorio je svečano Festival filmom „Ubistvo“, što. je svakako preterana čast za još jedan ne posebno spektakularan pokušaj artificijelizacije klasičnog policijskog trilera, u kome je klasičan lik detektiva-gubitnika dodatno opterećen iz drugih žanrova pozajmljenom ideološkom potkom semitizam — antisemitizam — Memetu se, kako je sam rekao na konferenciji za štampu, to čini „mitološki provokativnom“ postavkom lika; uz neslaganje sa takvim mišljenjem ipak mu se mora odati priznanje što za razliku od mnogih izvikanih autora i njihovih filmova („Maratonac“ „Skakavac“) nije naseo na crno-belu, prečesto neukusnu demonizaciju (anti)jevrejskog, kompleksa, тако је, što u ovakvim slučajevima uopšte nije nebitno, i sam jevrejskog porekla. Istina, u odbranu selekcije valjalo bi napomenuti i to da je „Ubistvo“ kao

pozorišni tekst nagrađeno Pulicerovom nagradom. ·

Neinventivni projekat

Najavljivan kao ptencijalni skandal „Festivala, francuski film „Hladan mesec“ Patrika Bušitija ostavio je utisak rediteljsko-dramaturškom neinventivnošću upropašćenog projekta, koji poseduje, čini se, previše upotrebljivog materijala da bi se u ovoj formi njegovom reditelju i ljudima koji iza njega stoje moglo progledati iole kroz prste. Na prvom mestu valja reći da je pomenuti mogući skandal u vezi sa scenom nekrofilnog seksulanog čina s kraja filma, koja, mora se priznati, konzervativnoj — kakva je po prirodi stvari — filmskoj eliti može vrlo lako da izgleda doista skandalozno. Potogovo na glavnom programu jedne takve manifestacije. Međutim skandal je izostao, možda najviše zbog toga što je „Hladan mesec“ film bez ikakve stvarne prevashodno filmske provokacije, izrežiran u maniru svojstvenom lošim rediteljima koji nedostatak sposobnosti lake naracije pokušavaju da zabašure natezanjem šokantnog raspleta, u kome — razume se — prezentuju gledaocu do tada nepoznate činjenice. Dakle, reč je o jednom od onih filmova zbog kojih se Hičkok po svoj prilici prevrće u grobu, a koji bi, recimo, u rukama dobrog američkog producenta bio premontiran tako da liči na nešto, pri čemu bi ga se postojeći autor verovatno odrekao. Očito

oslonjen na evropsku modu inspirisanja Džimom Džarmušom, Bušiti je sopstveni kratak film pretočio u devedesetominutnu vežbu na temu tzv. „badi-filma“ (uslovno: film o dva prijatelja), pri čemu niz manje ili više duhovitih epizoda retko elegantno izvedenih, nude asocijacije na filmove kakvi se mogu sresti u čitavom opusu pomenutog američkog kultnog autora. Nezadovoljstvo viđenim, inače, samim tim je veće, zbog toga što se kao jedan od producenata pojavljuje mnogo hvaljeni Lik Beson, autor izuzetno uspešnih filmova kakvi su „Veliko plavetnilo“ i nedavno i kod nas prikazan „Nikita“. Ako je Karen Šahnazarov sa svojim „Najmljen da ubije cara“ potpuno promašio stvar, ostajući neintrigantan u svakom роgledu, a Verner Šreter — „Malina“ — snimio još jedan zanimljiv i u svom maniru dovoljno ezoteričan film da ostane van svetskih bioskopskih dvorana, Danac Lars fon Trir je „Evropom“ iskazao svoju ozbiljnu kandidaturu za titulu najboljeg na Festivalu, što naravno ne znači da će i žiri imati takvo mišljenje. Pre svega zato što se „Evropa“ ne uklapa u zvaničnu filmsku ideologiju kako Kana tako i onoga što se vodi pod neformalnim imenom kao moderni evropski film, a čiji su predvodnici unazad nekoliko godina francuski reditelji profila Beneksa i Besona. „Evropa“ je odličan film izuzetne vizuelne kulture, istovremeno zrela civilizacijska poruka histeriji evropskog ujedinjavanja i uniformisanja, konačno i filmski pogled iznutra na ono što predstavlja krucijalne vrednosti evropskog filma kao zasebne umetničke institucije. Lars fon Trir nesumnjivo je savršeno svestan toga šta je najvrednije u evropskom: filmu, ı očito nezadovoljan pravcem u kome se kreću estetika i etika, savremenog, evropskog, kinematografskog izraza jasno se kontrapunktira, što bi samo po sebi možda i opterećivalo film da nije superiornog vladanja i idejom i tehnikom dostizanja cilja. Ne-: treba potcrtavati koliko je završna scena „Evrope“, u kojoj

fon Trir potapa svog glavnog junaka — igra ga Žan Mark Bar, proslavljeni gospodar morskih dubina u slavnom rodonačelniku novoevropske filmske ideologije, „Velikom plavetnilu“ Lika Besona — istinsko zadovoljstvo za sve koji kao i fon Trir ne vide ništa ushićujuće u navedenom filmsko-političkom pokreш. Siromašniji market

Zvanični festivalski market, mif, ili popularno Marše ove godine očito je siromašniji no ranije. Istina, manje-više svi koji slove kao iole značajniji prodavci filmova u svetu, prisutni su OVde, osim, jasno, najvećih holivudskim studija, koji ovakve filmske markete nikada nisu ni koristili za prodaju svojih naslova, već to obavljaju ili preko svojih agentura, ili u neposrednim „vanpijačnim“ dogovorima sa partnerima. Prethodnih godina već bezbroj puta izricano glasno nezadovoljstvo Amerikanaca — koji su, nema sumnje, ubedljivo najznačajniji i najveći prodavci filmova, čak i kada nastupaju bez „mejdžorsa — kako enormnom skupoćom Kana i usluga organizatora „pijace“, tako i slabim efektima prodaje zbog istih problema koji muče i kupce, rezultirali su stvaranjem AFM, američkog filmskog marketa, čije je samo postojanje, ali i vreme održavanja (samo dva meseca pre Maršea) te neprestano širenje, i te kako ugrozilo nekada bez premca najvažniju „pijacu filmova“ na svetu. Amerikanci su ove godine otišli i dalje, i pošto su kanski Marše već praktično osudili na propast, zakazali su za oktobar još jedno godišnje izdanje AMF, kako bi evidentno marginalnim učinili i drugi veliki evropski market, milanski MIFED. Tako je, čini se, najveća korist od Maršea za Amerikance mogućnost svestrane promocije oktobarskog AFM. Ipak, tek se narednih dana očekuju prava događanja (i prave kupovine) na: Maršeu, pa će objektivna ocena njegovog značaja ipak biti potpunija na kraju.

Dragan PETROVIĆ