Borba, Apr 06, 1992, page 23

= на

КУЛТУ

УЗ ДВЕСТОТУ ГОДИШЊИЦУ РОЂЕЊА ЂОАКИНА РОСИНИЈА

Маестро у кухињи белканта

Аутор „Севиљског берберина“ престао је да компонује у 37. години да би се четири деценије посветио кулинарству, али је остао у моди и као салонски бонвиван Ф На

погребу 1868, испратио га је цео Париз

Пореклом из породице музичара, италијански композитор Ђоакино Росини, један је од твораца чувеног италијанског оперског стила, белканта (у преводу, лепо певање). Посебну пажњу посвећивао је лепоти арија у својим многобројним операма,сам је био изванредан певач, одликовао се изражајним гласом, и као мали певао је по црквама.

Данас је Росини „члан“ свих оперских кућа света захваљујући ремек делу, комичној опери „Севиљски берберин“, која је неславно пропала приликом премијере, али одмах потом, надокнадила неславан почетак дугим трајањем. Али, Росини је написао велики број опера сасвим другачијег жанра, озбиљних, митолошких, херојских, легендарних. Ниједна од њих није досегла славу „Севиљца“. О невероватној лакоћи компоновања сведоче многе анегдоте: једна од њих казује како је оперском мајстору било лакше да напише нову страницу партитуре, него да дохвати неку која је пала на под!

МУЗИЧКИ ТУРНЕДО: Ђоакино Росини на париској карикатури из 1864.

Двадесет деветог фебруара 1992. навршило се две стотине година од рођења Ђоакина Росинија. У његовој домовини овај јубилеј је почео низом манифестација, од којих је највећу пажњу привукло „ВОЗ РОСини“. Велики број љубитеља Росинијеве музике, Организациони комитет прославе, музичари, новинари, младићи и девојке у костимима најпознатијих ликова из Росинијевих опера, кренули су 20. фебруара из Рима, овим специјалним возом на свечаност у Пезаро, његов родни град. Исте вечери продужили су ка Ферари, да би чули оперу „Пут у Реимс“, коју је дириговао Клаудио Абадо. Ову представу, у копродукцији Росинијевог оперског фестивала, и опере из Фераре, режирао је Лука Ронкони. Поред осталих извођача (Руђеро Рајмонди, Лејла Куберли, Цецилиа Гасдија...) као статиста, у одори краља, појавио се и Пласидо Доминго, који се у то време затекао у Ферари на снимању компакт

До последње опере, „Виљем Тел“, коју у години Росинија поново постављају многе оперске куће света, настао је низ дела: „Италијанка у Алжиру“, „Отело“, „Сврака крадљивица“ (чија је виртуозна увертира често на програму симфонијских оркестара) и многе друге. Но; скоро читавих 40 година проживео је Росини потом одрекавши се писања опера. И посветивши се — кулинарству! Био је велик сладокусац и изванредан кувар. Уосталом, многа јела, дезерти „а ла

" Росини“, као и чувени „Турнедо

Росини“ овековечили су мајстора и у овом домену. Не зна се зашто се Росини тако рано повукао. Његова до тада блистава каријера, грађена најпре у Италији, потом гостовањима у Бечу, Лондону, на врхунцу је у Паризу, граду у коме је постао директор Италијанског оперског позоришта. Остао је да живи у Француској и у последњим деценијама живота написао је неколико несценских дела. Пре свих, то је изванредна вокално-инструментална духовна композиција 5[а-

бај Магег, данас често извођена и у свету и код нас. Иако је, поменимо и то; млади Вагнер својевремено саму могућност да Росини буде побожан исмејао и карикирао, а ово његово дело најжешће осудио.

Невероватна популарност Росинија трајала је и када је престао да компонује за музичку сцену и то, сада као „душе“ једног од водећих париских салона онога времена. Као „бонвивана“, сладокусца, човека који је увек био у моди. И све што је радио било је увек у моди. Најпре његов оперски стил, касније животни, па кулинарски укус. На погребу, 1868. године испратио га је „цео Париз“, много пријатеља, непријатеља, радозналаца али и поштовалаца... -

Росини и данас значи непоновљиву свежину мелодија, лепоту арија, духовитост обрта, смисао за сценско и сценично.

Треба окренути оперски програм за следећи месец у најмањем оперском музичком граду — и наћи ћемо име Росини.

Бранка РАДОВИЋ

Карневал

ФИЛОЗОФИЈ ском аеродрому

ПОНЕДЕЉАК, 6. АПРИЛ 1992. ГОДИНЕ 23

ерида на београд-

ЖАК ДЕРИДА ДОПУТОВАО У БЕОГРАД

Тајне европске одговорности

Београд. — Јуче је авионом из Париза допутовао у Београд познати француски филозоф Жак Дерида са супругом, један од кључних постмодернистичких мислилаца данашњице. Разлог посете — коју организује Француски културни

Студентском културном цен тру, где се очекује учешће фи лозофа из свих крајева бивше Југославије. Наиме, на скупу који ће се одржати у уторак и среду, какав засигурно није већ дуже време забележен на овим просторима, говориће

Реч а не насиље

Дерида је синоћ гостовао на Независној телевизији „Студио Б“

у возу

Девет дана путовао је од Рима до Пезара специјални воз. У њему су били музичари, новинари, девојке и младићи у костимима најпознатијих Росинијевих оперских ликова и бројни поштоваоци Ф Специјални статиста — Пласидо Доминго # Рестаурирана Росинијева кућа крај Болоње

где је са домаћим филозофима Новицом Милићем, Милорадом Беланчићем и Обрадом Савићем говорио о положају интелектуалаца, проблемима Европе и национализму:

— Поштовање културних разлика и мањина је императив. Међутим, истовремено, очигледно је да треба поштовати и могућност универзалне комуникације, да треба поштовати другог као човека пред којим се не треба затварати у својим разликама — мишљење је француског филозофа о актуелним сукобима у Европи.

Ако при том имамо сукоб — доводи размишљања у жижу ју гословенског проблема познати француски филозоф — између захтева за самоопредељењем, а с друге стране постоји потреба за неким општим универзалним или заједничкимк поретком, у таквом случају треба наћи, ненасилно,нова решења. Императив је у том случају, нека се пусти да говори реч а не насиље. Треба говорити са другим кроз разлике културе, разлике језика, треба наћи решење и нови облик заједничке одговорности. Треба пус

диска „Севиљског берберина“ са Клаудиом Абадом.

Већ следећег дана у Болоњи су додељена признања Клаудију Абаду, Руђеру Рајмондију, Филипу Госеу, Карлу Тоњолију и Џеку Лангу, за" огроман труд и залагање у оквиру прослава година Моцарта и Росинија, а у Лугу, градићу близу Болоње, отворена је рестаурирана Росинијева кућа 22. фебруара је у цркви Свети Крсту Фиренци, испред Росинијевог гроба, изведена „Мала свечана миса“ последње Росинијево дело комноновано 1863. године за четири солиста, камерни хор, два клавира и хармонијум. Оркестарску инструментацију овог дела Росини је написао 1867, али није доживео прво оркестарско извођење 24. П 1869. У Фиренци солисти су били млађи лауреати са разних такмичења.

Завршни део пута овог воза био је 29. фебруара ка Пезару. Први пут је била изведена „Свечана миса“ која се сматрала изгубљеном до 1960. године. У библиотекама конзерваторијума у Бриселу, Напуљу,

e ===0——==—=——Ez—Z=—————————————————

Росинију у част

Београд. — У Великој дворани Коларчеве задужбине, синоћ

су Симфонијски оркестар и Мешовити хор београдског Факултета музичке уметности, са диригентом Станком Шепићем и вокалним солистима Радмилом Смиљанић, Александром Ивановић и Звонимиром Крнетићем приредили концерт са делима Ђоакина Росинија, поводом двестоте годишњице од рођења композитора. За ову прилику, одабрани су увертира за оперу „Сврака крадљивица“, арије из популарног „Севиљског берберина“ и „Стабат матер“ за соло, хор и оркестар. У програму је учествовао и првак Опере београдског Народног позоришта Слободан Станковић. IL. A.

као и у архивима Рикордија, пронађен је један број манускрипта мисе, док се други део налази у библиотекама у Бостону, Парми и Риму.

Овога пута, у Театру Росини у Пезару слушаоци, међу којима и председник Републике Косига, први пут чули су нову верзију ове мисе коју је Филип Госе реконструисао на основу новопронађених докумената, и уз свесрдну помоћ људи из Фондације Росини. Ова миса нема прави религиозни карактер, што није изненађујуће, ако знамо да је Росини тада имао само 28 година и био потпуно посвећен компоновању опера.

У Пезару је на сам дан Росинијевог рођења приређено велико славље: карневал уз омиљена Росинијева јела и вина и на крају огромна торта. После концерта, велики грозд белих балона, са натписом „Росини 200“ изнад театра је био сваки пут осветљен другим бојама приликом ватромета, где су у савршеном ритму музике из опере „Сврака крадиљивица“, пиротехничари показали своју умешност, лансирајући ракете свих врста.

Такође је издата почасна монета од 500 лира, а и први део (од 700 странаца) из серије књига „Росинијева преписка“, која ће обухватити више од 5000 разних докумената.

И европски градови ће се придружити прослави овог јубилеја. У Паризу, Бечу и у Мадриду ће током године бити организовани концерти вокалне и клавирске музике.

Мила ВИЛОТИЈЕВИЋ НЕСТОРОВ

тити да говори и онај други и да се на тај начин решавају про-

блеми.

GeeS ===

центар у оквиру циклуса „Француска мисао у Београду“ — је предавање које ће професор Високе школе за друштвеHe HayKe „Ecole des Hautes Etudes en Sciences Socijales“ Oojржати данас, у 19.30 у Великој сали Коларчевог народног универзитета. Аутор дела која су умногоме обликовала савремену мисао, говориће о теми „Давати смрт — тајне европске одговорности“, што је део досад непубликованог рада. Иначе гостовање филозофа светског реномена, (који ни овом приликом није желео да даје изјаве за новине) што већ изазива велико интересовање домаће стручне али и шире јавности, повод је за одржавање дводневног колоквијума у

Растко Мочник Жарко Пуховски, Лино Вељак, Сулејман Босто, Светлана Слапшак, Мирко Гаспари, Бранислав Микулић, Јовица Аћин, Миладин Животић... Изузетно актуелна тема „Говор другог или разлике без ан тагонизама“ дотаћи ће се судећи према најављеним рефератима и могућности комуникације након прекида свих веза, наравно из једног филозофског, постмодерног ракурса. Дерида ће одржати уводно предавање, након чега остаје на домаћим филозофима, да кроз дијалог обнове дугогодишњу сарадњу између центара из — Љубљане, Загреба, Сарајева, Титограда и Београда. С. КОСТИЋ

Живот покрај Броза

У продукцији ТВ Нови Сад, завршена је и серија у четири епизоде „Брозија“ режисера Горана Марковића.

У карактеристичном приказу времена педесетих када је привилегија да се иде Титовим путем припадала само најбољима од најбољих пионира, пратимо на духовит и оригиналан начин главног јунака, иначе и наратора серије, дечака кога игра Димитрије Војнов. Прве две епизоде су снимљене у Београду, а остале две у Загорју, где овај пионир

изабран да путује Титовим родним крајем, доживљава ствари које се уопште не уклапају у слику примерног пионира. Тита у серији игра Воја Бра-

јовић, оца и мајку Аница. Добра и Мики Манојловић. А ту су и Оливера и Раде Марковић, Данило Лазовић... Свака епизода почиње и завршава се журналом са Брозом, с тим што ће се филм прво прикази вати у биоскопу, а у наредним месецима наћи ће се и на ма лим екранима.