Borba, Apr 09, 1992, page 22

22 ČETVRTAK, 9. APRIL 1992. GODINE

ŽAK DERIDA U BEOGRADU

Prijatelji — nema prijatelja!

Boraveći u Beogradu nije se ponašao kao Merilin Monro savremene filozofije, već kao jedan među jednakima e Bio je iskreno dirnut pažnjom i gostoprimstvom koje ga je okruživalo 0 Onima koji su se interesovali za njegovo mišljenje obećao je da će slati tekstove Е

Piše: Ivan Vejvoda

Kada dnevne novine na ViIdnom mestu zabeleže vest o dolasku jednog filozofa iz druge zemlje i kada više od hiljadu ljudi prisustvuje predavanju, odnosno tribini na kojoj isti taj filozof učestvuje, onda je bez ikakve sumnje, i u najmanju ruku, reč o nekom čiji renome seže daleko. Da je neko sa strane posmatrao publiku koja je u velikom broju pristizala u veliku salu Zadužbine Ilije Kolarca mogao je da pomisli da te večeri 6. aprila, diriguje Herbert fon Karajan ili koncertira_ Jehudi Menjuhin. Predavao je Žak Derida, filozof. i

Namerno ne kažemo francuski, iako je predavanje održano u okviru veoma uspešnog ciklusa „Francuska misao u Beogradu“, koji organizuje Francuski kulturni centar, u našem građu. Derida je to veče nakon predavanja odgovarajući na pitanja iz publike rekao da sebe pre svega smatra Evropejcem, odnosno da mu je teško da d3 neko bliže i preciznije određenje. Derida je docnije objašnjavao — (kao i prethodno veče na posebnoj emisiji TV Studija B), a i pariski časopis Magazine littćraire, je u svom prošlogodišnjem martov-

“skom broju posvećenom Deridi objavio, između ostalog, detaljnu hronologiju njegovog života — da je rođen 1930. u mestu El-Biar, pored glavnog grada Alžira u jevrejskoj porodici, da je tu živeo do svoje devetnaeste godine, kada je prvi put otišao u Pariz, na studije filozofije. Bio je, dakle, kaže, od najranije mladosti okružen judeo-hrišćansko-islamskom civilizacijom i kulturom. Od rane mladosti čitao je Žida, Ničea, Valerija, ali se u

tim godinama više zanimao za fudbal i mangupluke, nego li za pisanje pesama i vođenje intimnog dnevnika, što je ipak činio.

Otac novog mišljenja

Pisac četrdesetak knjiga, prevedenih na svim kontinentima, Derida je danas poznat u celom svetu. Beogradski časopis Tekst (u gostima u časopisu Delo, br. 1-2, 3-4, 1992) upravo je objavio u dva pozamašna dvobroja posvećena Žaku Deridi. Njegove knjige O gramatologiji, Glas i fenomern, Istina u slikarstvu, Bela mitologija i mnoštvo pojedinačnih članaka prevedeni su i kod nas. Derida je time prisutan u ovim našim sredinama negde od sredine sedamdesetih godina, ali neki širi odjek u radovima naših filozofa i književnih teoretičara tek ima od osamdesetih.

Ovaj veoma živahan profesor koji je predavao dvadeset godina na Ecole normale supćrieure i sada šest godina na Ecole des hautes etudes en sciences sociales (gde, kako kaže, deli kancelariju sa još dvoje kolega i sam lepi svoja pisma i šalje svoju koresponedenciju bez pomoći sekretarice) danas ima najviše sledbenika u Americi gde je postao neka vrsta intelektualnog gurua. Na pitanje da li često ima više od hiljadu ljudi na predavanju, odgovara da je tako katkad kad predaje u Americi. Prvi put je u SAD otišao 1966. na poziv, tadašnjeg mu prijatelja, Rene Zirara (Nasilje i sveto, Novi Sad, 1990) na Johns Hopkins univerzitet u Baltimoru, kasnije sedamdesetih godina na univerzitet Yale, a sada odlazi u Kaliforniju na Irvine, kao i u Njujork gde su se tri univerziteta udružila da ga pozovu, i redovno provodi deo svoje univerzitetske

KULTURR

godine u toj zemlji. U Ameriku Je „ušao“ kroz katedre za uporednu književnost ı tu stekao slavu, sve mu se prevodi, a postao je i deo obavezne literature i na književnosti ı na filozofiji gotovo na svim značajnijim univerzitetima. Derida je jedan od najkontroverznijih pisaca/filozofa našega vremena. Mišljenja o njemu su krajnje suprotstavljena. Мек; misle da je, kako kaže jedan ugledni filozof, samo „lukavi intelektualni opsenar, prorok nihilizma, kapriciozni razarač kanona racionalnosti, koji se igra rečima“ dok ga drugi veličaju kao najznačajnijeg filozofa u posleratnoj Francuskoj (koji se kao David bori protiv Golijata zapadne metafizike i logocentrizma) i kao oca metoda „dekonstrukcije“ u književnoj teoriji i filozofiji koja postaje nezaobilazan za svako dalje mišljenje. Derida u svakom slučaju nikog ne ostavlja ravnodušnim. Očigledno je, međutim, slagali se ili neslagali sa njegovim načinom mišljenja i pisanja da se hrve i hvata u koštac sa ključnim pitanjima filozofije i današnjeg угеmena, što je bilo sasvim jasno nakon dva predavanja održana u Beogradu — možda posebno posle drugog („Politike prijateljstva“) održanog 7 aprila u Studentskom kulturnom centru na početku skupa „Govor drugog ili razlike bez antagonizma“.

Identitet i manipulacija

Deridi je često zamereno da svojim isključivim pristupom tekstu, pismu, pisanju prenebregava celokupnu socijalnu, političku, etičku, ili sažeto rečeno praktičnu filozofsku stranu stvari. I iz ova dva predavanja se vidi da Derida na svoj način

odgovara na ove prigovore, a o tome svedoči i nedavno objavljena knjiga Drugi pravac (koja uskoro treba da se pojavi ı u prevodu kod nas) u kojoj razmatra kompleksno pitanje evropskog identiteta i pitanje javnog mnjenja i uloge masovnih medija (njihove pozitivne uloge, ali i opasnosti koje sobom nose zbog mogućih manipulacija i instrumentalizacija javnog mnjenja). Derida je, iako, kako sam kaže, nije bio „šezdesetosmaš“, itekako angažovan u pitanjima reforme univerziteta i posebno filozofskog. obrazovanja. 1974. godine osnovao je „Grupu za istraživanja filozofskog obrazovanja” iz koje je izašlo nekoliko obimnih studija i izveštaja kao rezultat grupnog napora, 1983. učestvovao je u stvaranju jedne nove, prodorne ustanove Međunarodnog koleža za filozofiju (College international de philosophie) čiji je bio prvi predsednik. Derida pominje u razgovoru da je nedavno zajedno sa kolegom Žak Buvresom, na molbu francuske vlade napisao opširan izveštaj i predlog za reformu filozofskog obrazovanja u Francuskoj koji vlada, međutim, uopšte nije uzela u obzir, ali je pokušala da se posluži pokrićem imena ove dvojice uglednih profesora kada je izašla sa svojim predlogom, pa su Derida i Buvres bili primorani da odmah javno to i demantuju. Prvi predlog u tom izveštaju odnosio se na činjenicu da ne treba dozvoliti nikakvo podređivanje filozofije nekim spoljašnjim ciljevima korisnosti, rentabilnosti, produktivnosti... ali da ne treba ni pod koju cenu odstupiti od kritičke misije filozofije i njene uloge u prosuđivanju i #vrednovanju stvari.

ŠEZDESETOSMAŠ:

NISAM Žak Derida

Derida je veoma prisan, neposredan i prijateljski u dodiru sa sagovornicama. Studenti su mu prilazili, mlađe kolege, profesori, sve je veoma pažljivo slušao, razgovarao (koliko je kratko vreme četrdesetosmosatnog boravka omogućavalo) i obećavao je da će slati tekstove onima koji su se interesovali za neke stvari, i bio je vidno i iskreno dirnut pažnjom i gostoprimstvom koje ga je okruživalo. Nije se ponašao kao „Merilin Monro“ savremene filozofije, već kao jedan među jednakima. Bio je zainteresovan da čuje sve što se ovde zbiva (a predznanja o našoj zamršenoj katastrofi je imao) ne samo zato 510 51 оуе teritorije u žiži pažnje već i zbog toga što između ostalog dve godine vodi jedan seminar pod naslovom „Nacionalnost ı nacionalizam filozofije“.

· Predavanje o „Politikama priJjateljstva“ započeo je, citirajući Montenja, koji citira Aristotela... „O moj prijatelju, nema prijatelja“, da bi završio sa „O moji prijatelji demokrati...“

Kroz Beograd je prošao, u Beogradu je bio jedan prijatelj (Platona/istine/demokratije/...).

POSLE NAGRADE SLIKARU LJUPČU SAMARDžISKOM NA VELIKOM MEĐUNARODNOM KONKURSU U FRANCUSKOM GRADU DOVILU

Zlatni „Mocart XX“

Organizovaću aukciju svojih dela u Parizu, a prihod poklanjam „Borbi“ 0 Sebe i dalje smatram Jugoslove-

nom

„Hoću, vrlo rado ću govoriti za Vaš list“, rekao nam je preksinoć telefonom slikar Ljupčo Samardžiski koji već duže vreme živi i radi u Parizu, a ovih dana za sliku iz serije „Mocart XX“ dobio Veliku Zlatnu medalju Republike Francuske sa lentom, na Velikom međunarodnom konkursu slikarstva održanog u Dovilu, gde je učestvovalo 270 umetnika.

— Već sutra idem da se dogovorim sa svojom galeristkinjom o organizovanju jedne aukcije svojih dela u Parizu, od koje bi prihod bio namenjen „Borbi“. Teško primam informacije koje ovde u Parizu dopiru do mene, da neko ili neki, krajem 20. veka, žele da ukinu jedan list a da za takve ideje nema pravog pokrića. Da li nam sada možete nešto više reći o Konkursu na kome ste dobili tako visoko priznanje?

— Kao član Maison des arts dobio sam poziv da učestvujem na tom međunarodnom konkursu koji je imao pet kategorija: imaginacija, apstrakcija-sinteza, figuracija, nova figuracija.i ek-

spresionizam. Takmičio sam se u kategoriji apstrakcija-sinteza, i osvojio Zlatnu medalju, dok sam u plasmanu na celokupnom Konkursnu zauzeo četvrto mesto. Na ovom konkursu učestvovala je još jedna Jugoslovenka. To je Aleksandra Mihailović koja je slikom „Rađanje umetnosti“, u kategoriji imaginacije, zauzela 21. mesto, što smatram velikim uspehom.

Da li ova nagrada otvara neke nove mogućnosti za plasman Vašeg slikarstva?

— Već 8. aprila, četiri moje slike iz serije „Mocart XX“, koja, inače sadrži 46 dela, „odlaze“ u Arl, kraj Marseja, jer sam stekao pravo učešća na konkursu Grand prix international. Od četiri slike takmičiće se jedna i biće izložena u Sali „Van Gog“. Međunarodni žiri na ovom konkursu radiće od 10. do 22. aprila. A, kada je reč o mogućnostima koje mi pruža osvojena nagrada, upravo sam dobio pismo u kome me obaveštavaju da sam, posle osvajanja Zlatne medalje, postao član Evropske zajednice umetnika.

NE ZABORAVLJAM KONT BAS: Ljupko Samardžiski

Kako kao Jugosloven, Jer tako se deklarišete, posmatrate i doživljavate polako nestajanje granica Jugoslavije sukcesivnim evropskim i svetskim priznavanjem republika za samostalne države.

— Bio bih srećan da Evropa i svet nisu to učinili, da nisu priznali ni jednu našu republiku za samostalnu državu, već da ostanemo celina — Jugoslavija. Smatram velikim promašajem u svakom pogledu razaranje jedne zemlje kao što se to sada čini sa našom. Sebe i dalje smatram Jugoslovenom i tako ću se i dalje predstavljati u svetu. Oni mi to ne mogu oduzeti

Svojevremeno, kada ste prešli iz sveta muzike u svet slikarstva, rekli ste da nećete napustiti svoj kontrabas. Da li se uskoro može očekivati neki Vaš koncert? — Spremam Jedan veliki koncert u Parizu. Vežbam svakodnevno. Ali, kada ću ga održati — to neka bude iznenađenje. ~

Spomenka JELIC

Uručena priznanja

„Osmice“

Beograd. — Tradicionalne nagrade „Branko Ćopić“ i „Zlatna klapa“ svečano su juče uručene dobitnicima u Zvezdara teatru, u organizaciji pokretača nagrada, Redakcije lista „Osmica“ i glavnog sponzora, preduzeća „Čigota“. Zlatne klape, za najbolja glumačka ostvarenja u protekloj godini (reč je o priznanju koje dodeljuju kolege glumci),

uručene su Mirjani Karanović za ulogu u filmu „Mala“, ı Lazaru Ristovskom za ulogu u „Originalu falsifikata“. Umesto odsutnog Dušana Kovačevića, Nagradu „Branko Ćopić“ primila je njegova supruga Nada, a po želji Dušana Kovačevića, njegovo pismo prijateljima pročitao je Danilo Bata Stojković. LP.

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nagrade Zadužbine „Crnjanski“

Beograd. — U Narodnoj biblioteci Srbije, juče su uručene nagrade Zadužbine „Miloš Crnjanski“ koje se dodeljuju svake druge godine. Žiri, kako je objasnio njegov predsednik Nikola Milošević, „rukovođen samo umetničkim razlozima i u uverenju da nagrade dolaze u prave ruke“ dodelio je ova priznanja Vladimiru Jagličiću za zbirku pesama „Izvan uma“ (BIGZ), Momčilu Seliću za roman „Izgon“ („Dečje novine“ i

„Bepar-pres“) i dve ravnopravne nagrade za memoarsku prozu Dejanu Medakoviću za „Efemeris“ 1 i IL i Borislavu Mihajloviću Mihizu za „Autobiografiju O drugima“ (oba dela u izdanju BIGZ-a).

Nakon uručenja nagrada, uz koje je dobitnicima predat i drugi tom Zbornika „Serbia i komentari“ koji izdaje ova zadužbina, usledile su kraće besede autora i pročitani su odlomci iz nagrađenih dela. S.J.

Зашто Уз