Borba, Jun 22, 1992, page 3
оф ~
-
ДНЕВНИК
ПОНЕДЕЉАК 22. ЈУН 1992. ГОДИНЕ 3
ru auuu uuu uuu um ar ua am i ai air uma arni ai aa Ian i ia ani a Ia ia ПРЕДСЕДНИЧКА ОВЛАШЋЕЊА У ТРОУГЛУ СРБИЈА — ЦРНА ГОРА — ЈУГОСЛА-
ВИЈА
Тројица газда — једна мука
Једна дилема је свакако отклоњена: израда савезног Устава (без претходне процедуре, припрема, јавне дебате...) не само да је имала за циљ да новоствореној држави омогући какво-такво уставно правно покриће пред светом, већ и да успостави уставно-председнички амбијент у коме би председник Србије практично био главна
личност
Муњевито формирање заједничке државе Србије и Црне Горе, нарочито (нејочекивани избор академика Добрице Ћосића за њеног првог председника, у први план је избацио питање председничких овлашћења. И само по-
вршно завиривање у уставна ·
документа три државе чини се да је довољно како би се стекли чвршћи утисци о томе ко је ко.
Одавно — још приликом израде Устава. Републике Србије пре две године — непристрасни познаваоци уставне проблематике, еминентни професори Правног факултета, закључили су, на жалост, да је по старом опробаном маниру једнопартијског система, уставна област поново инструментализована 3а потребе дневних и дугорочних интереса једне партије, једне руководеће гарнитуре, па чак и једне једине, водеће личности, али
ће тек брзометна израда (и-ус- ·
вајање) жабљачког југословенског Устава тај закључак учврстити, Суверена власт
Црна Гора, задржавањем институције колективног Председништва, уз одређене амандманске нивелације 1990. године у корист јачања позиције председника Председништва и самог Председништва, углавном је остала на уставним решењима из 1974. године, |
Србија је, некако у исто време, у сасвим другачијим околностима, учинила крупан заокрет. још у време битке српског руководства да „сачува Југославију“, донет је Устав којим се практично Србија, међу првима у бившој шесточланој федерацији, осамостаљује, успостављајући потпуни председнички систем који је имао за циљ да учврсти позицију тадашњег председника Председништва Србије, а затим и председника Србије Слободана Милошевића.
У само седам чланова (од 83. до 90. председнику Републике Србије дато је толико власти да је експертима за уставно право на самом старту било јасно да је реч о сувереној, готово ничим омеђеној владавини једне функције, односно сасвим одређене личности. Председник Србије је, тако, вољом Устава, постао врховни командант оружаних снага (док су СФРЈ и ЈНА и даље постојали, а у одређеној варијанти постоје и данас), добио је право суспензивног вета (враћање парламенту закона на поновно одлучивање), што му омогућава да, у знатној мери, контролише тек успостављени али слабашни вишепартијски парламент; да у одређеним околностима утврђује постојање _ непосредне _ ратне опасности и проглашава ратно стање, наређује општу и делимичну мобилизацију, и у таквој ситуацији доноси акте са снагом Закона.
Поврх тога, председник Србије има овлашћења, да на предлог Владе, распусти Народну скупштину. Она је, с друге стране, готово онемогу-
ћена да на било који начин нашкоди председнику самим тим што је он одговоран грађанима а не парламенту. Може бити опозван (смењен) једино на начин како је изабран референдумом. Ако, наравно, пре тога не поднесе оставку.
Чак и у најкритичнијим ситуацијама (а њих је било у последње две године на претек) парламент је био мање-више ван игре, готово суспендован, док су виталне одлуке (рат у Хрватској, БиХ, преговори у Е3, конституисање нове заједничке државе) доношене у најужем кругу око председника Републике или као његово ексклузивно право.
Чини се да је црногорски случај нешто другачији. Црногорски шеф државе (у лику председника Председништва и Председништва) нема овлашћења врховног команданта оружаних снага, самим тим што Уставом није предвиђена могућност постојања републичке војске, већ југословенске. Парламент је тај ко одређује и проглашава, формално-правно, ратно, стање непосредне ратне опасности или ванредно стање. Ако то није у прилици да учини, ово овлашћење прелази у надлежност Владе, председника Председништва и Председништва (четири члана плус председник), који могу донети уредбе са законском снагом о питању из делокруга рада Скупштине.
Иако има повода да се
УСТАВНО-ПРЕДСЕДНИЧКИ ТРОУГАО: Ћосић, Милошевић, Булатовић
тврди да овлашћења у прногорском Уставу нису до краја прецизно дефинисана, ипак би се могло рећи да постоји извесна и међусобно условљена подела власти.
Црногорски председник уједно проглашава усвојене законе, али нема право на суспензивни вето. И одговорност је подељена: иако су председник и Председништво изабрани у директним изборима, они су одговорни и грађанима, али и Скупштини Црне Горе. Ауторитет без · овлашћења
Састављачи савезног Устава су, судећи по садржају овог акта, имали у виду управо ОБлашћења републичких шефова држава када су правили делокруг рада председника Југославије. Њему су, практично, дата само два јача права: да савезном парламенту предложи мандатара за састав савезне Владе (дакле, Скупштина одлучује) и да расписује савезне изборе. Све остало је у домену протоколарних овлашћења (представљање СРЈ у земљи и иностранству, проглашавање савезних закона, постављање и опозив амбасадора, додела одликовања, одлуке о помиловању).
Његова функција је, рекло би се, у дубокој сенци овлашћења пре свега председника Србије, али и савезне Владе,
која овим Уставом добија јачу власт. Овлашћења из делокруга ратне опасности и ванредног стања припадају Савезној
Дуговечност докле2 Овај и овако успостављени уставно-председнички троугао свакако отвара и многе друге дилеме, али се већина уставних стручњака слаже да је једна, можда и највећа, отклоњена: пре свега, израда савезног Устава, без икаквих већих претходних процедура и припрема, јавне дебате, удела правне науке, по хитном поступку, у скупштинском дому који је одавно изгубио правни легитимитет, не само да је имала за циљ да новоствореној брзој држави Југославији од Србије и Црне Горе омогући какво-такво уставно-правно покриће пред светом (који то засад не признаје), већ и да успостави такав уставно-председнички амбијент у коме би пред-
Војни тријумвират
Доста недоумица изазива члан 135. Устава Југославије, којим Војском Југославије у рату и миру командује председник Републике, у складу са одлуком Врховног савета одбране. Њега сачињавају председници Југославије, Србије и Црне Горе, а председ-
ник Савета је председник СРЈ.
Начин рада и деловања Врховног савета у Уставу није прецизиран, па би требало претпоставити да ће то бити учињено посебним законом, као што се може очекивати и да овде буде примењен мање-више конфедерални (консензус) принцип одлучивања, иако није искључено и другачије решење с обзиром на доминантну позицију пре свега председника Србије и протоколар-
ну функцију шефа државе.
Многи у Врховном савету одбране — чије се компетенције засад могу наслућивати — виде потенцијални војни тријумвират који би у одређеним околностима могао да одигра пресудну уло-
гу.
скупштини, али је остављена могућност да, уколико се парламент не може састати, све на себе преузме савезна влада: проглашава наступање непосредне ратне опасности, ратно или ванредно стање, наређује општу мобилизацију и организује припреме за одбрану. Могло би се, дакле, рећи да је све у рукама Савезне скупштине или савезне Владе, док председник Југославије даје само мишљење.
ИАКО ДАНАС ИСТИЧЕ УСТАВНИ РОК
Премијер још неизвестан
Данас истиче уставни рок до кога би председник СР Југославије требало да предложи мандатара за састав савезне владе. У Уставном закону је, наиме, записано да ће он то учинити у току седам дана откако ступи на дужност шефа државе.
Да ли ће се председник Добрица Ћосић строго држати овог рока или ће то учинити тек сутра, у нама доступним канцеларијама и „кулоарима“ Скупштине Југославије ништа поуздано се до јуче није знало.
Претпоставља се, међутим, да ће кандидат за савезног премијера јавности у сваком случају бити познат најдаље у уторак, а да ће се седница посланика два дома за његов избор заказати такође у понедељак или уторак.
Ништа извесније није ни име будућег председника савезне владе. Досад су у званичној „преткандидатури“ југословенско-амерички бизнисмен Милан Панић из Србије, те Мило Ђукановић и Момир Булатовић из Црне Горе. Радикална партија Југославије је
предложила проф. Љубишу Адамовића, али нам је овај доктор економских наука у петак рекао да га о томе нико није консултовао, и да понуду не би прихватио и да јесте. Остаје, дакле, неизвесно хоће ли се председник Ћосић држати уставног правила да шеф државе и премијер не буду из исте републике, или ће затражити да се овог пута направи изузетак, како лидери неких странака из Србије сматрају да треба.
дв.
седник Србије практично био главна личност.
Рачунало се, дакле, са у одређеном раздобљу реалном предпоставком да ће садашња личност председника Србије и даље бити неприкосновена и ни од кога угрожена. Страховит притисак на њега споља и изнутра, у најновије време релативизира и његову позицију али то не значи да му и умањује, јер су — без обзира на све по њега неповољне околности — уставна овлашћења, пре свега у Србији, а у знатној мери и у федерацији, и даље у његовим рукама.
У свему томе, сада је занимљива улога и позиције првог шефа југословенске државе Добрице Ћосића. Док неки сматрају да је његов избор покушај да се ауторитетом академика и писца донекле амортизује позиција Слободана Милошевића, односно да му се парира другом јаком личношћу, други, у Ћосићевом избору виде још један потез учвршћивања пресудне позиције председника Србије на читавом (скраћеном) југословенском простору.
Даљи ток догађаја ће показати ко је у праву. Иван ТОРОВ