Borba, Dec 31, 1992, page 17

BORBA 31. XII 1992, 1, 2, 3. | 1993.

Savo Popović

U vreme kada se slikarstvo ubrzano uniformiše, obezličuje ı konvencioniliše, kada racionalno sve više guši, sapinje, pa i potiskuje emotivno, Stanić je izabrao i sačuvao svoju likovnu OsObenost, ostao veran neprevaziđenom idealu o umetničkom poštenju i životnoj istinitosti.

Njegovo slikarstvo nosi u sebi toplu i iskrenu poeziju, Čiji iZVOri potiču od primitivnih likovnih senzacija, a uzdižu se do groteske i ironije.

Ovako govore Dejan Meda-

ković i Vojislav Đurić o trećem akademiku Voji Staniću, koji je uprkos ovom vremenu besparice i sve manjem interesovanju za umetnost napravio pravu senzaciju izlažući u Modernoj galeriji Valjeva, i rasprodavši čitavu izložbu u beogradskom Grafičkom kolektivu. Nakon godinu dana ćutanja, Vojo Stanić se ipak odlučio da progovori za „Borbu“. BORBA: Uoči otvaranja Vaše izložbe u beogradskom Grafičkom kolektivu rehli ste da se pomalo stidite što izlažete, da nije vreme za IZlaganje. Da li je, možda, ovo danas što žipDimo — vreme stida?

STANIĆ: Ta je izložba trebalo da bude prije godinu dana, ali zbog situacije sam je odložio za ovaj

datum. U mojemu upornom op-.

timizmu mislio sam da ova ludost ne može trajati dugo. Danas je još gore nego onda, ali zbog sjajnih ljudi iz te galerije i one u Valjevu i njihovog napora koji je već učinjen napravio sam

Badmiln Stanković

te izložbe. Uz to me obavezivala i riječ koju sam dao. Ovo neka bude donekle opravdanje onijema koji bi mi možda zamjerili. Ali, ovo je vrijeme straha, poniženja i stida. Kad nestane razloga, nestane i strah, ali stid ostaje i dalje, mada onaj koji je gospodin ne pravda se za ono Što nije učinio.

B: Iznjašnjavali ste se kao Jugosloven, prezirali podjele na atare. Kako gledate na ovu novu, treću Jugoslaviju od dve republike?

S: Ne mogu zaboraviti onu staru Jugoslaviju koju tako rječito svi kritikujemo, jer nije valjao ovaj ili onaj, a nikako da se sjetimo da li valjali i mi.

B: Vi niste imali dlake na jeziku, pa ste još šezdesetih godina tvrdili da živimo u „jednoj zemlji koja izdržava ogromnu masu ljudi koji su se nabili po svim našim nadleštuvima i hoji ne rade ništa, a troše noDac koji nisu ni zaradili.“ U kakvoj to zemlji danas žiDimo?

S: I pored svih mana tog sistema, period od drugog svjetskog

rata je bio doba najvećeg тате- ·

rijalnog i kulturnog uspona svih naših naroda od kako su sloveni došli, ne znam odakle, na Balkan. Ne mogu shvatiti zašto je ta država razbijena sa toliko mržnje, umjesto da su sve njene republike napravile jednu svečanu akademiju zahvalnosti Jugoslaviji koja nam je svijema bez izuzetka omogućila da imamo države mnogo veće nego ikad u istoriji.

Ako bi se čoveh povodio za predrasudama, onda je omanju četvrtastu ruku teško zamisliti sa gudalom i violinom. Ali, u slučaju Ilje Marinković, ta ruka drži violinu čvrsto i moćno kao što svaki majstor vlada svojom alatkom. U ovo su se pre desetah dana uverili i posetioci prepune pariske Opere gde je na velikom Božićnom dobrotvornom koncertu Ilija odsvirao svojih pet minuta — Krajsleroo Preludijum i Alegro. Nakon dugog uzbudljivog aplauza, u publici je bio i predsednih Fransoa Miteran, voditelj priredbe je rekao:

— Uprkos ratu koji traje postoji i jedna druga slika o Jugoslaviji ovaj dečak je Jugosloven. Uprkos događajima u njegovoj zemlji, ovaj dečak svira zadivljujuće i jedva čekamo da ga što pre ponovo čujemo vi u tom svetu surove borbe za umetnički primat, dodatno opterećen činjenicom da u poslednjih godinu dana i njega pogađaju posledice jugoslovenske kataklizme?

— Ja ne volim da se mešam u politiku — reći će ovaj crnpurasti Zemunac, ali je, ipak, u Beču na jednom koncertu vratio voditelja da ga ponovo, ispravno, najavi kao Jugoslovena, a ne kao Mađara! On mrzi i „Dnevnik“ koji gleda u Beču Jer govori tako ružno o njegovoj zemlji, ali mora da gleda jer prevodi mami i tati. Sa austrijskom državljanstvom koje je nedavno

Kako jedan 12-godišnji dečak ži-

dobio, neke od tih „političkih“ prepreka se daju lakše savladnti, ali i ono što je neminovna kazna za pripadnost ovim prostorima, Ilija prima sa osmehom i reklo bi se razumevanjem. Tako je u aprilu 1992, na takmičenju muzičkih talenata do 14 godina u Ženevi, Ilija bio ubedljivo najbolji, ali je osvojio drugo mesto. Razlog, sledeće takmičenje, iduće godine, održava se u zemlji pobednika, pa je blokada pod kojom živimo jednostavno blokirala i mogućnost da se takmiai iduće godine održi u Beograu. — Ali, ceo žiri je prišao meni i roditeljima da nam čestita. Videlo se Šta, zapravo, misle o mom sviranju — komentariše sa razumevanjem taj njihov potez Ilija Marinković, i čini se da nema u njemu ni trunke ljutnje zbog toga. Da bi pravda, ipak, bila zadovoljena, nce-

ОКС B: Kako vidite sutrašnju Crnu Goru između „ekološke države“ i države koja Je na ivici ratnih zbivanja?

S: Ekološka Crna Gora. To znači odmah zatvoriti Aluminijum, Željezaru i neke druge lude fabrike. Mjesto toga otvaraju se neke još gore, dok se pompezno stalno govori o „prvoj ekološkoj državi na svijetu“. To je čak i komično jer svi govore kao da je stvar gotova, iako svako zna da su mnoge evropske “države (Švajcarska, skandinavske zemlje...) bar sto godina ekološki ispred nas, a da nijesmo čuli da se mnogo time razmeću. Ekološka Crna Gore je sjajna ideja i vrlo ostvariva, s obzirom na malu naseljenost i zbog fantastične ljepote Crne Gore u kojoj se dogodio svaki kapric prirode tako sjajno i na tako malom prostoru. Crna Gora bi mogla da živi od same svoje ljepote.

koliko meseci kasnije u Italiji, na takmičenju takođe mladih vunderkinda Evrope u popularnoj emisiji Majka Bonđorna „Bravo, bravisimo“, Ilija je osvojio prvo mesto, a rival iz Francuske bio je drugi. Doduše, nagradu od 20 miliona lira još nije dobio ali ni to ne komentariše, jer pravila predviđaju da se ona može isplatiti u roku od šest meseci.

Protekla godina, praktično, označila je početak međunarodne karijere i priznanja Iliji Marinkoviću koji se sa devet godina upisao na „Visoku školu za muziku u Beču kao najmlađi student koji je ikada

polagao pred komisijom. Profesor prorektor ove škole Mihajl Frišnšlager, dak Jehudija Menjuhina, primio je ovog mladog studenta, rekavši tada da se „ovakav talenat rađa jednom u stoleću“:

— Rekao mi je još nešto, što je mnopo važnije. Objasnio mi je da posedujem muzikalnost i talenat, da sam dobar karakter i da umem puno da radim, ali da moram još da odrastem. Tek uz sve te uslove, od mene može biti veliki umetnik.

Pedagog profesor Frišnšlager ne dozvoljava da Ilija svira komerciJjJalne koncerte, već isključivo traži da ide na takmičenja. Tako će biti do punoletstva, dok ne završi školovanje, a posle toga — ako sve bude kako profesor traži -— Ilija će verovatno biti novi mag. konccrinih pozornica svela. Svoju pri-

Vojo Sfanić: Slikar, 1980

B: Odricali ste ranije spako interesovanje za politiku. Danas, kada ona „svakog bezobzirno lupa po glavi“, može li se biti nezainteresoDaho, bez stava i po strani?

S: Danas smo svi politizirani i

trebalo bi da budemo još više...

Demokratija se prirodno oslanja na svakog građanina, pa tako od kvaliteta tog građanina i njegove kulture zavisiće kvalitet demokratije koju ćemo imati.

B: Imali ste 17 godina kada je počeo II svetshi rat. Otišli ste, kako ste sami rehli, u partizane had ste videli da će da dobiju rat. Lično, niste hteli da izgubite rat. Kako se danas osećate? Kao dobitnik ili, ipak, gubitnik?

S: Postoji riječ gubitnik koja se prihvata kao sudbina — neki nacionalni mazohizam, nešto

kukavičko, nešto što može bit fatalno. To je vrlo nezdrav način mišljenja. Gubitak je odvratna i nemoralna riječ. To je riječ koju najviše mrzim.

vrženost profesoru dokazao je i odbijanjem poziva Jehudi Menjuhina da postane njegov đak, jer smatra da svom profesoru duguje najviše.

Ne bi, naravno, bilo ni Beča, ni profesora, ni svega drugog, da Ilija nema roditelje koji su svoj život podredili sinovljevom. Otac Rade, koji je svirao violinu kao i njegov otac, kao i njegov deda, radi kao vozač, majka Nada je rano otišla u invalidsku penziju. U Beču žive već četvrtu godinu i reklo bi se da im se sreća ovih dana polako osmehuje. Do sada, odlazilo je 1500 maraka mesečno za stan, bez plina, do kojeg se stiže pešice do šestog sprata. Dobri ljudi su im, ipak, život učinili lakšim u protekle tri godine. Bili su to, najpre, Nada Ahuđo, Miloš Čuljković, Leon Davičo, Jezdimir Vasiljević... Ovaj poslednji već pet-šet meseci daje u proseku 1500 maraka mesečno kao pomoć za Ilijino školovanje. Posebno je uloga „baka Jelice“, tačnije bračnog para Jelice i Nikole Ivkovića, ljudi koji o sebi ne žele ni reči.

Dilo je, naravno, i onih koji su hteli da od Ilije naprave „dobar biznis“, pa je tako jedan bogati čo-

~

INTERVJU ||}/

B: Jednom ste ustvrdili da su spaki slikar i soaha slika peoma angažovani, pa i onda kad ne izgleda da jesu. Takođe ste rehi i da je slikarstvo neozbiljna stvar i „uedra sprdnja života“. Pa gde je između angažovahnosti i sprdnje istina?

S: Umjetnik je onaj koji nam na neozbiljan način kaže nešto Ozbiljno. Umjetnik nas laže da bi kazao istinu, dok političari često upotrebljavaju istinu i statistiku da bi nas prevarili.

B: Studirali ste i završili uajarstUo. Zašto skluptura i zašto ste je posle napustili i odlučili se za slikarstvo?

S: Ne volim da se zamaram. Ja sam ipak Crnogorac. Recimo ovaj put ovako.

B: Šta „srećan čovjek u životu hoji Dredi živeti“, kako su Vas često opisivali, danas Didi optimističko u žiDOtu?. S: Beznađe je opasno. Optimizam je znak duhovnog zdravlja. Napregnimo se da budemo optimisti. vek sa ovih prostora nudio porodici Marinković u Beču kuću sa bazenom, ali pod uslovom da o Ilijinom životu i karijeri do 18. godine on odlučuje. U takav zlatan kavez teško bi se uterala ova „ptičica“ kojoj je danas, ionako, sve već nadohvat ruke. O d ove, 1993. on je stipendista UNESKA za mlade talente, a dobijaće i privatnu stipendiju od gospodina Gerbera, Nemca iz Švajcarske koji deo svog kapitala ulaže u mlade talente.

U izgledu je da porodica Marin-

· ković dobije državni stan u Beču, a

bilo bi lepo da se njihove stambene prilike reše i u Beogradu. O svemu ovome više brinu roditelji Nada i Rade, dok njihov sin ima samo jednu obavezu: da ustaje u devet ujutro i već u 11 da uzme violinu u ruke i vežba pet-šest sati. Privatno završava osnovnu školu, sada je u šestom razredu, a redovan je student četvrte godine Visoke škole za muziku. Njegove ocene u ovoj školi su uglavnom jedinice, što znači petice, a jednom je, ljut, tražio da ponovo polaže kada je dobio dvojku, i uspelo mu je da je prepravi na jedinicu .