Borba, Dec 31, 1992, page 19
БОРБА 31. ХИ 1992, 1, 2, 3. 1 1993.
Весна Рогановић
Народ, класа, религија, апстрактне су категорије, крви људска страдања у вашем рату су врло конкретни. Зато не верујем да ће тај ужас дуго трајати — прогнозира у свом помирљивом, трезвеном маниру актуелну балканску јаву наш саговорник Ђерђ Конрад, мађарски књижевник и председник Интернационалног ПЕН-а.
Његов књижевни, и још активнији политички ангажман пре и после доласка на чело светске књижевне асоцијације, као и недавно одржан конгрес Интернационалног ПЕН-а у Рио де Жанеиру били су повод овом предбожићном телефонском разговору с нашим саговорником у Мађарској, од лане и деоничарем „Борбе“.
„БОРБА“: Да ли сте задовољни бразилским скупом, односно учинком тамошњег дијалога светских писаца2
Ђерћ Конрад: Никад не можемо бити задовољни. Ти разговори су свакако постигли нешто више од ничега, али мање од онога што заиста желимо да постигнемо. j
aa ===
1. Десанка Максимовић
Усвојена је маса резолуција и препорука, читав један пакет односи се на територију бинше Југославије а други подједнако важан на нову моду цензуре „смрти“. Последњих година много је писаца и новинара углавном с истраживачким амбицијама, убијено. Убијен је
и југословенски песник Мики-
шић који уопште није учествовао у рату. Најтужније је то што власти и не покушавају да пронађу убице. Неретко, жртве су предмет застрашивања у виду писама „Ви сте следећи на реду“. Један такав случај убиства већ је забележен у Берлину. Исто је и са неким
свештеним лицима у Индији.
и неким писцима у Азербејџану и другим земљама бившег Совјетског Савеза.
Тек 92
5 iu ДЕСЕТ ЗНАМЕНИТИХ ЖЕНА
Да ce
|" воли, |= поштује 1 и слави
Љубивојг Ршумовић
ДОБРА ВИЛА ШТО РАЗГОНИ ТМУШУ, СИНОНИМ ЗА ЗЕМЉУ, МАЈКУ, ДУШУ!
2. Одри Хепберн
ДА СЕ ВОЛИ, ПОШТУЈЕ И СЛАВИ СЈАЈНА ОДРИ, ЈЕР СЕ ДЕЦОМ БАВИ.
· 3. Аница Добра
И НА СЦЕНИ И НА ФИЛМУ —
КОБРА,
РАДНА, ЛЕПА, ШТО ЋЕ РЕЋИ — ДОБРА. '
4. Моника Селеш
КО ТИГРИЦА ТЕРЕНОМ СЕ ТИГРИ, НАЈБОЉА ЈЕ У НАЈЛЕПШОЈ ИГРИ.
5. Мерима Исаковић
ХРАБРОЈ НЕМА ШТО НЕЋЕ И НЕ СМЕ, СА СУДБИНОМ ИЗ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.
6. Јасна Шекарић
МРЗЕ, ГРИЗУ, НЕ ДАЈУ ЈОЈ МЕТУ,
И ТАА ЈЕ НАЈБОЉА НА СВЕТУ.
7. Олга Одановић
АРМАНДА ЈЕ, ПЕРСА, ТАРТАЉОНА, ЗЛОЋКА, ХЕЛЕНА, ОНА, ОНА! ОНА!
8. Ашхен Атаљанц
=
СВЕОСТВАРИВИ А ТАКО НЕЖНИ СНОВИ, КО ЛАБУД КОЈИ МУЗИКОМ ПЛОВИ.
9. Мара из Мирковаца
КРХКА СЛОБОДА СРЦЕМ СЕ СТВАРА БЕРЕТКА, ПИШТОЉ, ЧУВА ЈЕ МАРА!
10. Верица Ракочевић
СА МОДОМ НАМ ДОЛАЗИ И СВЕТ ЦЕО, ВЕРИЦА ОДЕВА ОНАЈ ЛЕПШИ ДЕО!
.
Б: Какав је ваш став према извесним предлозима — од стране хрватских и словеначких учесника — да се српски писци, чланови НЕН-а прогласе кривим због наводног инспирисања рата2 Р. К. — Није ми познато да је било таквог предлога. Оно што ' међутим сматрам јако важним јесте апел упућен свим писцима, интелектуалцима, новинарима бивше југославије да се уздрже од било какве ратне пропаганде, и то је било врло оштро формулисано, а упућено је свима, било да су то Срби, Хрвати и остали, свима који су у прилици да подстичу менталитет који на крају резултира у рату — и који су сви подједнако одговорни због тога. Мада је бреме врло тешко, ипак је то једна друга врста одговорности, својствена писцима, која нема ништа заједничко са одговорношћу за ратне злочине.
Б. У разним приликама истица-
'ли сте да је национализам који
је на жалост захватио и многе интелектуалне слојеве резултат пада источне комунистичке „империје“2 В. К. = То је тачно. Ипак бих мало појаснио те моје идеје. Евидентно је да су писци, ин-
-телектуалци, с најбољим наме-
рама експлицирали своје по-
- гледе о судбини своје нације,
али те безазлене идеје могу постати веома штетне у изненађујуће кратком времену. Јер, за само пар година, идеје се могу претворити у овакве акције. И увек у почетку постоји психолошка и логичка веза између крвавог чина и племенитих идеја.
Б. У ширем контексту не може се
пренебрегнути ни умешаност, односно ангажман европске интелитенције, попут отворене подршке сецесији од стране, на пример, француских нових филозофа. Да ли се онда, у случају рата на Балкану, може говорити о широј европској одговорности2
Ђ. К. — У праву сте. И сигуран сам, ако би се покренуло питање одговорности француских или немачких писаца да би то изазвало врло бурну јавну расправу и могли бисмо и о томе да дискутујемо. Међутим, сигуран сам да писци, интелектуалци на самој „тачки усијања“ не би смели да одлажу властиту одговорност или да је пројектују и врше њену трансмисију на интелектуалце који живе врло далеко од њихове куће. Дозволите ми да кажем да је одговорност сразмерна томе колико је људи убијено или депортовано из својих куha vw чија страна је то учинила, а листе тих патњи већ постоје. Тако да верујем да је одговорност у пропорционалној сразмери са гомилањем злодела, дакле нико лично не може да буде оптужен, али је свачија дужност да сам себе оптужи.
Б. Лично познајсте- многе писце са наших простора, између осталих и Ћосића који је као члан српског ПЕН-а под вашим, да тако кажемо, „окриљем“. Шта мислите о његовој делатности од момента када је преузео власт у Југославијиг
В. К. — Верујем да је од тренутка кад је постао председник веома много радио на успостављању мира. Нисам сигуран може ли упркос најбољим намерама бити довољно ефикасан да то и постигне. Могуће је да председник Ћосић има врло тежак задатак да исправи тужне последице идеја које су требале да постигну сасвим друкчији циљ, али су довеле до заоштравања односа Срба са другим народима у бившој Југославији.
Сада, након управо завршених избора не бих претеривао са својом надом да он може много тога, али он поседује барем неку врсту општег угледа а таква врста, рекао бих, више политичког ауторитета, међу локалним _ интелектуалцима може се искористити да сугерише неку врсту националне стратегије која би морала бити мудрија од стратегије која се тренутно практикује. Најважније је да се сви усредсреде на такве миротворне предлоге који ће бити прихватљиви за свих пет заинтересованих страна. Сигуран сам да ће пре или касније доћи мир на Балкан, јер рат не може трајати десет година...
Б. Чак ни ако је у питању религиозни ратг
Ђ. К. — Мислите да рат може толико трајати Да, у њему учествују припадници више нација, можемо рећи класа, религија, све су то апстракције — али крв, тело које пати, је врло конкретно. И ништа није изнад тога — ни класна, ни национална, ни религиозна
· борба. Претпостављајући чак
и да је победа на нашој страни. Људи који поседују неку врсту литерарне савести, а сигуран сам да литература у себи поседује известан етос, морали би да много више поштују
људски живот, достојанство и слободу, него интересе нације, класе или религије. Јер су то апстрактне количине, апстрактне заједнице. Чини ми се да становници неког села представљају много реалистичнију заједницу него верници у цркви. Сигуран сам да људи нису тако ужасно религиозни — мада су сада то у мало већој мери, јер су на делу ови религиозни конфликти. И додао бих да сам и сам фундаменталиста који се бори против свих врста фундаментализма.
Б. Вратимо се мало и тој литератури која поседује кажете, етос. У вашем роману „Оснивач града“ приповедач ће град дефинисати као антиприроду. Многе странице својих есеја посветили
сте појму „антиполитика“ и изгледа да, по Вама, многе ствари, упркос нашим жељама, постају антиприродне _антиполитичке. Да ли их се прибојавате2
В. К. — Кад кажем антиприрода не ради се о некој мојој филозофији. Град јесте у извесном смислу у сукобу с природом, јер природа не воли ту врсту тензије коју људска природа може да створи у граду. Природа има много више склада, пропорције. Међутим, ја волим велике градове, метрополе чак, и верујем да ми тај конфликт ни сада не можемо разрешити. Али, ни друга врста сукоба — између људи који су објект владајуће политике и људи који су њени носоци, субјекти, који воде ту политику. Дакле, ако ја имам антиполитички „халтунг“, како би се то рекло на немачком, онда је то став аутора који мора да зна и чија је одговорност у томе да схвати да најузвишеније идеје могу имати наопакије консеквенце које ми тренутно не можемо докучити. И дугорочно гледано користољубље или чак стратегија корисности је некакав изазов за писце који нису укључени у игру да се дочепају извесне власти, да се врло брзо успну на власт. МИ то је апсолутно нормална позиција политичара који у извесном смислу треба да створи неку врсту хармоније између својих речи и дела. Али, пошто писац нема по- = себних дела, он има слободу да види даље од свог носа, даље од слогана, клишеа, или чак могућих идеја политичких партија.
Преимућство тих интелектуалаца је у чињеници да су они посве без моћи и то тако-_ ђе представља некакву њихову. снагу. И зато мислим да чаки политика мојих пријатеља с којима могу бити припадник у истој политичкој партији има ту врсту ограничења, објективног ограничења конкретне политике. И зато ја покушавам да не будем у својим рефлексијама завистан од свог страначког припадништва и с друге стране покушавам да изазовем моје пријатеље и подстакнем их на даља размишљања. Верујем зато да и политичари могу имати неке антиполитичке идеје и то је нека врста медикамента.
Б. Након свих суровости и трагедија које су доживели становни-
ци ратом погођених подручја ве-
рујете ли да ће се они моћи у скорој будућности вратити не-
ким нормалним људским радос-
тима и живљењу2
В. К. — Верујем да свако лудило мора да се оконча, најпре у некој врсти замора, а затим у много потпунијем реализму. То вам је као кад се напијете. Можете бити пијани и од речи, од идеја. Али људи не могу остати пијани читавог живота јер би од тога сигурно умрли.