Borba, May 31, 1993, page 8
8 РОДИ
|
ПИСМА
- __БОРБА : ПОНЕДЕЉАК 31. 5. 1993.
МЕМОРАНДУМ ДРЖАВНЕ КОМИСИЈЕ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ И ЗЛОЧИНЕ ГЕНОЦИДА 0 СТРАДАЊУ СРБА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ (IV)
рни херој Несер Орић
Нападачи на српска села углавном су дојучерашње добре комшије. Тако су мештани Залазја, засеока у непосредној близини Сребренице, приликом напада 12. јула 1992, на Петровдан, као команданта препознали Насера Орића, који се као вођ паравојних муслиманских формација јавља и у околним селима. У овом нападу погинуло је 29 лица'СветозарЛакић (1951), Душан Благојевић (1946), Радинка Цвјетиновић (1952), масакрирана, Иван Цвјетиновић (1953), Светислав Драгичевић (1949), Жељко Гиљевић (1970), Недељко Глигић (1948), Љубисав Глигорић (1962), Алекса Гордин(1955), Слободан Илић (1946), Милисав Илић (1957), Лука Јеремић (1927), Ратко Јеремић (1969), Марко Јеремић (1965), Радован Јеремић (1963), Милован Лазаревић (1946), Момир Лазаревић (1955), Бранислав Павловић (1947), Гојко Петровић (1963), Драгомир Ракић (1957), Светозгр
ко Цвјетиновић (1950), Љиљана Илић (1975), Зорка Илић (1947), Миленија Илић (1944), Љубинка Илић (1952), Марјан Илић (1963), Љубица Милановић, Благоје Поповић (1907), Лепосава Поповић (1919), Љубица Мирковић (1942) и Цвијетин Ђуричић. У та два напада убијено је шест жена. Међу нападачима мештани су препознали Меху Османовића, Шабана Османовића, ћамила Хасановића, Сенахида Авдића, Рама Бабајића, Хајрудина Османовића, Неџиба Османовића, Хајру Османовића, Меху Османовића, Мехидина Смаиловића "и др. Сведоци ових напада су Винка Божић, Радомир Илић, Роса Божић, Милка Божић. Изјаве на страни од 94. до 97. =
Јежестица, оп. Братунац, једно од већих чисто српских села у овом подручју (502 становника српске националности). Напад на село извршен 8. августа 1992. године. Том приликом запаљено је 55 српских кућа и страдало де-
на село сведоче Раде Стјепановић и Рајко Јовановић. Изјаве у прилогу од стране 98. до 100.
Факовићи, om. Братунац, једно од села са претежно српским становништвом (Срба 115, Муслимана 33), нападнуто 5. октобра 1992. и том приликом убијено је 19 становника: Десанка Божић (1924), Олга Марковић (1935), Славка Марковић (1931), Ћуба Николић, Данило Ђурић (1910), Мирослав Ивановић (1973), — Радоје · Марковић (1941), Радомир Марковић (1939), Петко Николић (1954), Милан Николић (1923), Радован Савић (1965), Миломир Суботић (1959), Милован Ђокић (1936), Сретен Ђокић (1938), Ђоко Ђокић (1955), Светозар Ђокић (1965) и Видоје Ђукић (1954). Село је опустошено, опљачкано и попаљено. једино је остала оскрнављена црква. У нападу на ово село учествовали су Акиф Устић, Есма Киверић, Насир Мамутовић Ибрахим Муј-
Идентификација погинулих У Братунцу
Ракић (1951), Момчило Ракић (1949), Миодраг Ракић (1959), Миле Ракић (1966), Бранко Симић (1959), Петко Симић (1963), Миладин Станојевић (1929), Мирољуб Тодоровић (1961), Радивоје Томић (1950), Миладин Тубић
(1955), Радисав Васиљевић (1963), Радислав Васиљевић (1965), Бошко Вујадиновић (1951), Васо Вујадиновић (1954); Недељко Вујадиновић (1947), Драгомир Вујадино-
вић (1947), Милован Вујадиновић (1948), Душан Вујадиновић (1940). Е
Осим Орића, од осталих учесника препознати су Зулфо Турсуновић, Акиф Устић, Хакија Мехољић. Сведок Велисав Васић.
Магашићи, оп. Братунац, село са релативно уједначеним саставом становништва (Срба 353, Муслимана 292). Српски део села виш пута нападан, а најтежи напади изведени 20. и 25. јула 1992. годите. До сада у селу-су убијени; тојан Поповић (1967), Жив-
вет становника: Војин Богичевић (1929), Анђелко Млађеновић (1965), сахрањен без главе, пошто су је нападачи
одсекли и однели, Драган Млађеновић (1960), Савка Млађеновић (1931), Сретен:
Ранковић (1962), Милан Ранковић (1935), Савка Стјепано-
вић (1951), Милосав Стјепа-
новић (1919) и Србо Ђурић (1944). Већи део села је опљачкан и спаљен. Други напад на исто село, односно његове преостале засеоке, извршен је 7. јануара (на Божић) 1993. и том приликом страдали су: Радомир Јовановић (1959), Бошко Ђукановић (1928), Невенка Ђукановић (1946), Иван Ђукановић (1954) и Крсто Ђукановић. Међу нападачима мештани су препознали Енвер, Алиспахић, Хамдија Алиспахић, Хусеин Адемовић, Бекто Каменица Џемаил Каменица Авдо Каменица, Рамиз Каменица, Муниб Каменица Кемал Мехмедовић „Кемо“ и Хусо Зукић и Лустафа Зукић. О нападима
Ф070: М. ЦВЕТКОВИЋ
кић. Сведок „Драго“ Жикић, поштар у истом селу. Бољевићи, Братунац, српско село (415 становника српске националности), нападнуто истог дана када и Факовићи, 5. октобра 1992. Приликом тог напада су страдали: Миа Деспотовић, Петра Продановић (1927), Стојка Стјепановић (1922), Станија Васић (1930), Радован Ђукић (1922), Милутин Ристић (1940), Зарија Ристић (1928), Владан Васић (1929). Побијени људи су углавном старци који су чували своја имања, хранили стоку и одржавали имања својих комшија. Село је, под сталним претњама исламских националиста, од већине становништва било напуштено. Данас је то спаљено и уништено село. Чак су и старци поубијани. Преживели мештани су препознали Насира Мамутовића, Ибраима Мукића, Ариса Риђиа. О нападу на село сведоче Радован Ристић и Стојан Ђокић. Сутра: Напад на Лозницу, Бјелевиц н Скикић
„ЈУГОСЛОВЕНСТВО ПУКЛО ЗА ЧЕТИРИ МЈЕСЕЦА“ („БОРБА", 24. МАЈА)
Споразумно усмрћивање
Исповијест господина Слободана Дабића (видјети „Југословенство пукло за четири мјесеца“, „Борба“ 24.5.1993.), нароЧИтО оно „нисам могао преко ноћи да преведем свој комунизам и своје југословенство у национализам“, до те мјере је парадигматична (макар и као трагично искуство!) да би је што се каже од свег срца могло потписати деведесет и пет посто _ „старо“-југословенске чељади. Ипак у наслову истакнута мисао да су комунизам и југословенство „пукли“, истине ради, ваљало би нешто кориговати у смислу да се не ради ни о каквом напрасном распрснућу већ о „договорно и споразумно“ организованом усмрћивању које не траје четири него равно двадесет и четири мјесеца. Перверзно се то „остварује“ кроз праксу „гранатирања“ и „етничког чишћења“ села и градова, нарочито оних (Вуковар, Мостар, Сарајево, Јајце) који својом симболичком егзистенцијом указују на „један племићки ланац револуционарног предања“ и традиције „усправног хода“ што ће их морати почети респектовати не само овдашња „нова капиталистичка гамад“ већ и „разбојничка гнијезда названа великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтјева морала држе у страху милионе и- милионе људи пљачкајући их“ (TOJстоју. Матија Марковић
Подгорица У КРУГУ „ДВОЈКЕ" Дневно задужење
Има дана када се човеку живот „стужи“ тако да не зна да ли да жали себе што живи у таквом. животу или да жали све око себе или обоје. У сталним и свакодневним трагањима за овим или оним једног преподнева затекао сам се на трамвајској станици на углу улица Таковске и 27. марта,
чекајући било који трамвај ко- -
ји вози према Бајлонијевој пи-
· јаци.
На истој станици је чекало трамвај двоје-троје људи и мало одвојено приметио сам једног постаријег човека, наслоњеног под левом мишком на штаку, али ми то није пало у очи колико његова елеганција иначе необична за наш садашњи улични фолклор.
Човек је стајао на месту где се отприлике отварају трамвајска врата, и у једном моменту, не осврћући се ни лево ни десно он се хитро, колико му је штака дозвољавала, саже и покупи један до два пикавца и спусти их у џеп свог елегантног мантила. Урадио је то спретно и извежбано а када се усправио и даље је наставио да чека долазак трамваја.
Схватио сам. То је било његово „дневно задужење“. Свакако је у питању инвалид рада са малом инвалиднином, а можда и породици на терету,
па се испомаже за цигарете,
које у овим приликама не може више да набавља.
Теодор Лауда
Београд
КО УСПОРАВА ПОВЕЗИВАЊЕ БОКЕ СА ЗАЛЕЂЕМ :
Заборављено Цуце
Један дио већи Катунске нахије су залеђина Општине Котор а нарочито Орховца, Пераста и Рисна, који је повезан са овим местима само козјом стазом и то на жалост на крају двадесетог века. Ова мјеста немају довољно воде. Они немаЈу уведену струју у своје домове иако је пре 37 година прошао далековод поред Цуца. Грађани ових места живе животом као и пре триста година. Заобилазни пут јадранске магистрале требао је да иде од Цетиња-Ћеклићи-Ресна-Бата-Грахово-Требиње. Крак од Бате је требало да иде на Батеш-Јабука-Водни. До испред Вељег врха на Леденице тунелом-Рисан. За овај пут су била обезбеђена средства. Никшић је инсистирао да се та средства уступе за изградњу пута Подгорица-Никшић што је учињено захваљујући Влади Црне Горе, тако да су Цуце остале без магистралног пута и повезивања са Боком.
Пре неколико година била је планирана магистрала и био изграђен пројекат на основу које је магистрални пут од Леденица требало да иде преко "Цуца-Бјелица и Чева за Подгорицу. Тај пут је остављен да се ради у нека друга времена,
што значи да је стављен ад акта. Пут Цетиње-Чево-Бијеле Пољане-Никшић започет је да се ради у прошлој години али је наводно обустављен, зато што није био изгласан буџет и што армија није имала средства. Буџет је изгласан прије неколико месеци али пут се не гради. Изградња путева и мостова су задатак инжињеријским јединицама за време рата а за време мира исти је задатак — само у миру се обучавају да би тај задатак могли извршити у рату. Не знам који су разлози да овај пут није настављен а то се питају многи. Мислим да је боље да раде јер ће стећи праксу и бити добри стручњаци. Овај пут нема само економски значај за Овај дио Црне Горе већ и за читаву Црну Гору а такође има велики значај и за војне потребе.
Поред овог пута који је приоритетан, требало би прићи изградњи пута од Лединица (тунелом испод Великог врха) до Маните рупе-Водни До-ја-
бука-Братеш-Бата-Зовина-Трњине-Чево. Са путем Рисан-Бата-Чево и путем Цетиње Ћеклићи-Чево-Никшић била би повезана модерним путем читава Црна Гора. Не само да би се Никшић приближио Боки Которској већ би се приближила и Подгорица и читав сјеверни дио Црне Горе, зато што је то краћи пут од Рисна-Грахово-Вилусе-Никшић за 19 км, а са друге стране створили би се услови за нормалан живот у Катунској нахији и исправила грешка која се чини 50 и више година.
Милутин Кривокапић Београд