Borba, Dec 20, 1993, page 19

ЈЕ

ВОКВА PONEDELJAK 20. DECEMBAR 1993.

па Бритај E Бајо ата и

_„Тазте 5 SSS

Brana Crnčepić, „taster“ u kontinuitetu, se više puta spotakao o istinu ali bi, u većini slu-

сајера, трак ustao i nastavio dalje, svojim putem. Zato je zadatah da retuširaju crno-belu sliku o SRJ poveren Džonu Kenediju, Džonu Zametici ili Eduardu Limonovu

Pise: Slavisa Lekić d četiri srpske nacionalne institucije — pravoslavna crkva, SANU, „Crvena zvezda“ i Džon Kenedi — domaća vlast je najviše mazila ovu poslednju. - Uslovi za nagli uzlet Džona Kenedija u sam vrh vaskolikih tumača srpske istine, moglo bi

se reći čak i na pijedestal „taste-

ra“ srpske stvari, stvarani su godinama, polako i temeljito. Prava prilika za njegovu promociju ukazala se, ipak, tek prevremenim političkim penzionisanjem Brane Crnčevića ili „Crnog Brane“, poznatog „terenca“ i dugo godina neprikosnovenog prvog srpskog „tastera“. Gospodin Crnčević, vrsni satiričar i pesnik „lakih nota“ se, doduše, za sve te godine prilježnog bavljenja „našom stvari“ par puta spotakao o istinu ali bi u većini slučajeva ipak ustao i nastavljao dalje, svojim putem. Nije pomoglo ni njegovo zaklinjanje da nije reč o sklerozi već, naprosto „prirodnoj kristalizaciji“ i morao se pomiriti sporednom ulogom višeg savetnika gospodina Milivoja Pavlovića. Zadatak da retušira crno-belu sliku o SRJ poveren je svežem i ambicioznom Kenediju.

Ideju o ustoličenju Džona Kenedija gospodin Pavlović je godinama nosio u svojoj glavi opterećenoj brojnim recenzijama programa beogradskih „narodnih univerziteta“. Kad su onomad bradati opozicionari, iz srca Londona, priveli Srbima osobu koja se legitimisala „Ja, Vaša kralj“, postalo je jasno da odlaganju nema mesta. „Ja, Vaša podanik“ — spremno se izjasnio Džon Kenedi, demantujući da je rođen u zloglasnoj Zvečanskoj ulici u Beogradu i dodajući gotovo aforizam po kome „i mi, Srrrbi konja za trku imamo“. Trka se, kao što je poznato, vodila baš (i) u Londonu a uloga džokeja je pripala, kome drugom, Milivoju Pavloviću, sa sve njegovim brošurama, video-kasetama i obožavanim rukopisima Đoke Stojčića, „kulturologa“ u srpskoj vladi.

Usledila je i Džonova zvanična promocija, na Kopaoniku, za vreme „Bambi“ kupa koje je pratilo 4 (četiri) novinara. Džon je navratio da obiđe to mesto idealne klime a gospodin Pavlović se prisetio završne lekcije o političkom marketingu i ozno-

„Edička“ o sebi

„Brzo sam se razočarapao U SDe t0, nihahDu repolucionarnost nisam našao u homoseksualizmu — пазао зат U tom setu iste one Drednosti koje postoje u SDetu heterosehsualnosti“,

jen i zadihan banuo u kancelariju šefa pres centra: „Koliko novinara prati ovo takmičenje“ upitao je zbunjenog šefa? „Dvadesettri, gospodine ministre“ nije se dao osramotiti šef! „Da ste mi se za sat vremena svi nacrtali u sali! Džon će održati malu konferenciju za štampu“ —

savetovao je ministar! Kad Džon”

traži, Džon će i dobiti! Kuvarice su odbacile pregače, recepcionari skinuli odore, sobarice se rastrčale u potrazi za garderobom a radnik obezbeđenja, koji je tek prilegao posle treće smene, bio je onaj „dvadesettreći“! Džon je bio zadovoljan pitanjima a Milivoje svojim poslenicima!

Dalje je sve teklo kao u bajci. Džon je postao čak i savetnik u Londonu Predsedništva Republike Srpske a jedne noći, u dokolici, spasio je Srbe od međunarodne invazije. Njemu znanim, kanalima saznao je da se tamo sprema invazija na Srbe ukoliko u roku od 24 sata ne predaju sarajevski aerodrom! „No, no, no, no...” — zabrinuto je coktala gospođa Klara Mandić ali se odmah javila Radovanu Karadžiću koji je shvatio da više šali nema mesta i naložio Klari da se istog časa, svim važnim faktorima u svetu, pošalju zvanična saopštenja o predaji sarajevskog aerodroma. Posle celonoćnog bdenja pored telefaksa, Džon u Londonu, Klara u Beogradu, „zapadnjaci“ su odustali a Džon i Klara postali naci-heroji, a da mi to i nismo znali!

Džon je postao najomiljeniji beogradski gost. Džon je išao sa revije na žurku. Džon je probao i „pokrštavao“ srpske rakije. Džonu su usta uvek bila puna gibanice. Džon je video predsednika. A onda smo Džonu videli leđa. Kažu da je počeo sa nekim eksperimentima na svoju ruku.

aršijom se prosula priča da čovek koji nosi vrećicu, javno se ljubi, i to da puta i okreće glavu od vrelog daha beograskih frajlica koje su mame pustile u noć — nije Srbim po meri.

Predvidiv sam u svojoj nepredvidivosti, gospodin Pavlović je nepredviđeno ostao bez svog Džona. Pokazalo se, međutim, da ima još Džonova koji širom sveta žive u prljavim kanalima sadašnjosti ali ponosno gledaju u nebo gde blještavim sjajem prošlosti blista zvezda srpstva. Džona Kenedija je u vremenu „pronađenih korena“ tako zamenio Džon Zametica!

„Piće svima: na našoj strani, od juče su i Muslimani“ — čulo se početkom ove godine u kancelariji ministarstva za informisanje. Tako je počela srpska kaпјега Отега Хатенсе, za potrebe sveta Džona a za „našu stvar“ — Jovana iliti Džovana. Pokazaće se da je Džon Kenedi, što se angažovanosti tiče, tek bradavica na nosu Džona Zametice. Rođen u Banjaluci, od oca Murisa i majke Olge, Omer se školovao u Banatu, Beogradu, ljubljani i Londonu. Po sopstvenom priznanju, пјегоуа „ђибауna afera sa Srbima i Srbijom“ datira još od osnovnoškolskih dana u Beogradu. Repovi te „lju-

bavne afere“ pratiće ga i na Kembridžu gde će doktorirati na temi „Britanska strategija u periodu hladnog rata“, umesto neke teme koja bi se ticala „srpske istorije“ jer bi mu „zamerali da je olako stekao titulu“??? No, bez obzira na hendikep tog tipa, studije vezane za istoriju XIX i XX veka ubedile su ga da je „srpska nacija jedina ozbiljna državotvorna nacija na Balkanu“. Zaključio je, takođe, da je onaj deo srpskog naroda koji se tokom XV, XVI i XVII veka identifikovao sa islamom — „oportunistički deo srpstva“!

Privatne istrage koje je sproveo pokazale su da „ima dovoljno dokaza da su Zametice poturice poreklom Srbi“. „Tako je moja srbofobija bila potkovana i kombinovana sa saznanjem da u mojim venama teče srpska krv“ — izjavio je Jovan Zametica dodajući kako inače smatra da je „islam posebno unazadio one koji su ga kao veru primili na ovim, balkanskim prostorima“! Priznaće takođe da je Srbin „i emocionalno“: dolaskom Miloševića na vlast, Zametica je

Jovan o Отекџ

„Kada je počela antisrpska

histerija u zapadnim medijima 1987. godine,

· povodom Miloševića 1 Kosova, ja sam оес Бо ортедеђеп. 2па0 зат да sam Srbin i emocionalno i

racionalno“. {Dzon Zamehlica,

„Politika“, septembra 1993.)

odlučio da se nacionalno identifikuje baš kao Srbin. „Odlučio je“ baš tako jer mu je kao istoričaru jasno da su „Srbija i Srbi na balkanskom prostoru imali naj-

sjajniju, čak najčasniju istoriju“

a kako filozofija egzistencijalizma kaže da je život besmislen i da u njemu nema ničega što bi ga moglo osmisliti osim IZBORA, on je svoj život osmislio postajući Srbin. Iako je zbog toga izgubio „jednu devojku i dva prijatelja“, apsolutno se nije po"Кајао Да зад!

Tako stoje stvari sa islamom na teritoriji bivše SFRJ a što se tiče „opasnosti od islamizacije sve većih delova Ostrva“ (teza koju je lansirao unuk Vinstona Čerčila to je „čista bljuvotina“!

Zametica nikad nije javno rekao „Ja bih da radim to“ i upravo ta crta njegovog karaktera ga je preporučila na mesto portparola rukovodstva bosanskih Srba. Objavljivanjem studije „Ju-

eposlovenski konflikt“, gde su mnogi prepoznali rukopis „dokazanih“ beogradskih istoričara, definitivno je postao ljubimac srpskih vlasti i, pored imenjaka Kenedija u zapećak istorije gurnuo čak i Radmilu Milentijević,

џа топоу

„ujnu iz Amerike“, nekada glavni adut vlade Radomana Božovića. Onda je izneo tezu da su sankcije „prouzrokovali zapadni mediji, a ne zapadna politika“ ali se, izgleda ta njegova „a good story“ nije dopala vlastima koje znaju „zaslužne“ pokvarenjake. I Jovan ponovo postaje Džon i vraća se predavanjima.

U međuvremenu, nad ležajem „srpske istine“, možda najpoznatijeg bolesnika novog doba, smenjivali su se konzilijumi stručnjaka koji su davali razne privremene dijagnoze. Svoj doprinos uptopunjavanju istorije bolesti dao je i Eduard Savenko, poznat pod pseudonimom Li-

monov, bivši sitni moskovski.

kriminalac i ugledni književnik, Ukrajinac po ocu i Rus po majci. Šta je ovog čoveka s reputacijom „ruskog pisca koji više voli visoke crnce“ i etiketom „Ljubitelj gadnog“ dovelo do Beograđa, zatim Erduta a naknadno i u brda oko Sarajeva?

Ima indicija da je na jednom tajnom samitu gospodin PavloVićĆ Osporio Opšte mišljenje po kome je špiljski čovek svoju naklonost odabranoj ženi izražavao tako što bi je toljagom mlatnuo po glavi. Po Pavlovićevom sudu, naime, to je samo delimično tačno i dotični, mislim špiljski: čovek, batinu je upotrebljavao tek kad više ne bi imao prikladnih reči da ljubljenoj objasni šta od nje hoće! Niko pouzdano ne zna kako se u ovu filosofsku raspravu upetljala natukniса 0 „srpskoj istini“ ali izgleda da je Pavlović lupio rukom o sto, rekao „Dosta je bilo“ i osujetio dalja srpska udvaranja Evropi i setu: reči su istrošene, vreme je za žešću akciju, a Ovog puta batina if srpskoj ruci biće niko drugi do Limonov.

Autor lascivnog bestselera „To sam Ja, Edička“, skandalozne knjige koju je u početku odbilo da štampa čak 35 američkih izdavača, u kojoj do najistinitijih detalja opisuje lutanja po opskurnim ambijentima na Menhetnu, gde je boravio u nekoj vrsti „dobrovoljnog izgnanstva“, spreman na svaku vrstu iskustva (a prvo je vođenje ljubavi s visokim crncem, u metrou) počinje da izveštava, iz Vukovara, čak i za „Borbu“! Pisac koji, u adolescentnom dobu, samo za-

hvaljujući činjenici da mu je otac radio u miliciji, nije duže boravio u „buvari“ (specijalnost su mu bile provale u robne kuće) brzo je pronašao društvo u Erdutu i okolini. Nekada batler kod izvesnog njujorškog milionera bez po muke se uklopio u ratni milje i bez pogovora pristao da služi „srpskoj stvari“! Upoznavši Zeljka Ražnjatovića „Arkana“ a zatim i Vojislava Šešelja, „Edička“ fasciniran njima, doživljava katarzu premetnuvši se od unitariste-levičara u nepokolebljivog sveslovenskog aktivistu u okršaju sa „snagama novog svetskog poretka“!

Posebna poslastica je njegov boravak na Palama odakle je, u društvu Radovana Karadžića, svog domaćina, i Dragoša Kalajića, vernog pratioca, kroz okular protivavionskog mitraljeza „brauning“ kibicovao Sarajvo i Sarajlije. Demantovaće, kasnije, da je pucao po Sarajevu. Namah će se javiti ı domaći poštovaoci

Dzon o Dzonu

„Džon Kenedi je stručan u promovisanju Džona Kenedija“.

(Džon Zametica, „Duga“, septembra 1993.)

lika i dela dotičnog „Edičke“ i is-

tresti prič u kojoj je i Vinston

Čerčil, u finišu XIX veka, kao izeštać iz „burskog rata“, aktivno učestvovao u okršajima „a zna se dokle je dogurao“! Srpska varijanta Vinstona Čerčila, kroz čiju „Edičku“ i ostalu prozu neprekidno curi „nasušni odnos sluge i gospodara kome ovaj služi, u svim vidovima“ objaviće nekoliko tekstova o „srpskoj istini“ a onda se mirno vraća u

Rusiju, radu u zabranjenom „Patriotskom frontu“! Odradio čovek!

Na Palama se, navodno, čuo uzdah „Nećemo Ruse“ ili „Nećemo gusle“ ili nešto slično a gro' mladih boraca je načas pomislilo da je Bog stvarno Srbin: uslišio je molbe mnogih!

{Mastavlja se)