Borba, Mar 05, 1994, page 8
Cvijetin Milivojević
[рока nedelja mogla bi raspršiti četvorogodišnju zabludu o srpskoj opoziciji kao političkom kolektivitetu koji ima neki jedinstven interes nasuprot monolitnoj Socijalističkoj partiji.
Nakon izbora nove Vlade, na političkoj sceni Srbije konačno će se izdiferencirati tri stranačke grupacije: sadašnja stranka na vlasti; partije-saučesnice koje su, svojim delanjem ili nedelanjem, pripomogle socijalistima da 123 poslanička mesta pretvore u gotovo apsolutnu pobedu; te radikalna parlamentarna opozicija kojoj, s vremena na vreme, mogu naginjati i aktuelni „centrumaši“, odnosno „stranke razuma“.
Pred trogodišnjicu devetomartovskih demonstracija, onaj konglomerat stranaka koji se kolokvijalno naziva opozicijom,
opet Je — na sreću, metaforično — na uli-
OZICIJA IZM
Mili formalna većina u Narodnoj skupšlini, niti brojčana prednost nad
socijalističkom koalicijom u saveznom Veću građana, nisu Srpskoj.
opoziciji bili dovoljan temelj i inspiracija da pokuša iznaći barem miniтит zajedničke saglasnosli, Копзтес! тедиратузке | personalne raz-
mirice u opoziciji,
SPS pravi „male anfanfe“ sa pojedinim opozicionim
strankama, naravno, iza leda osfafku opozicije
ci. Niti formalna većina u Narodnoj skupštini Srbije, niti brojčana prednost nad socijalističkom koalicijom u saveznom Veću građana, nisu srpskoj opoziciji bili dovoljan temelj i inspiracija da pokuša iznaći barem minimum zajedničke saglasnosti. Kada je o nacionalnom ili državnom pitanju reč, nije ni bilo sporno da unutar same opozicije postoji više nesuglasica nego li između SPS-a i pojedinih opozicionih stranaka. Problem je, međutim, što će se оро-
_ zicija teško sporazumeti čak i oko izmene
nekih zakona iz oblasti javnog informisanja, iako je evidentno da, na primer, državna Televizija jednako radi o glavi kako „srpskim izdajnicima i stranim plaćenicima“, tako i „velikim Srbima“ i „mađarskim separatistima“ i većini onih koji nisu na stranačkim pozicijama SPS-a.
Koristeći međupartijske i personalne razmirice u opoziciji, SPS pravi „male antante“ sa pojedinim opozicionim strankama, naravno, iza leđa ostatku opozicije.
Prilikom izbora predsednika srpskog par-_
lamenta, socijalisti su jednim udarcem ubili dve muhe: anatema za izdaju bačena je na Zorana Đinđića, „nečasni posao“ obavila je, izgleda, Nova demokratija, a istim povodom srušena je kratkotrajna „ljubav“ Srpskog pokreta obnove i radikala. Socijalistima je potom, kao naručena došla, pomalo prenagljena. odluka Мика Draškovića da se ratosilja svojih poslanika u Veću građana, jer ta jedanaestorica upravo predstavljaju kritičnu masu koja vladajućoj koaliciji može da vrati izgubljenu većinu u Saveznoj skupštini.
Radikali kao da su jedva dočekali da uđu u igru ucenjivanja SPO-a: Depos је п2vratio potkopavanjem inicijative SRS da se raspravlja o ultimatumu NATO-pakta; onda su se i radikali suočili sa „krticama“ u svojim redovima, što je bila odlična prilika
3 Tarner, vlasnik TV magnata CNN, nije stekao moje poštovanje zbog besomučne proizvodnje pažljivo pakovanih informacija o mojoj bivšoj domovini, već iz razloga što mi je pre desetak dana definitivno skinuo paučinu sa očiju: naime, reporter CNN-a u jednoj storiji iz prestonice Rusije objašnjava kako Moskovljani ne stoje više u redovima za hleb, taksi, pozorište i bioskop i ne čitaju knjige kao u ono doba odvratnog komunizma. Umesto čitanja, Rusi sad upražnjavajti druge discipline, kao što su šverc, kriminal, biznis i sve o no što obično zovemo borba za opstanak. Tako sam shvatio da je ruski predsednik Boris Jeljcin sa velikim, skoro katastrofalnim zakašnjenjem, pročitao memoarska sećanja Alena Dalasa, bivšeg šefa CIA (Central information agency), objavljena u Rusiji pod naslovom „Umetnost špijunaže“. U deli koji govori o hladnoratovskoj političkoj blokadi sveta Dalas kaže kako mogućnost Moskve da za svaku priliku može uložiti veto u Savetu bezbednosti sprečava zapravo Ujedinjene nacije da obavljaju ulogu svetskog policajca.
Dalekovidost bivšeg šefa CIA više je nego impresivna. Uostalom, u ovu instituciju ne bi trebalo sumnjati. Međutim, proizvođač medijskog zaluđivanja Tedi Tarner u pomenutoj storiji iz Moskve načinio je mali propust, što se može pripisati novinarskoj površnosti. Rusi su, izgleda, počeli da čitaju po kućama, istina, sa velikim zakašnjenjem. Jer, u međuvremenu, Ujedinjene nacije stale su pred zid
neznanja pitajući se da li je njihovo-iz-
sno telo Savet bezbednosti ili NATO,
SPO-u da, uz pomoć SPS-a, dovede u pitanje status trojice poslanika SRS... No, nije reč samo o „hladnom ratu“ Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića. Na delu je i faktički raspad takozvanog „novog Deposa“: 205podin Drašković se „opekao” o Dušana Mihajlovića, ali mu ne može ništa s obzirom da je potpis Mihajlovića, kao generalnog sekretara Deposa, jedini valjan argument SPO-a da bi zadržao 11 mesta u Veću građana. у
U ovom opštem kalamburu, većina
opozicionih lidera sitnošićarđijski trguje sa socijalistima, usput potkopavajući temelje na kojima svaka od opozicionih stranaka, pojedinačno, stoji. Autorskim predlogom za „vladu narodnog jedinstva“, SPS demagoški pere ruke od eventualne parlamentarne krize („nuđen k'o počašćen“, rekao bi naš narod) i javnosti nudi sliku o opoziciji kao amorfnoj masi političkih avanturista koja nema jasan cilj ni strate-
а 2 ји.
Na najudaljenijem polu od socijalista pojavljuje se radikalna parlamentarna opozicija koju, u nacionalnom smislu, predstavljaju radikali, te, delimično, Demokratska stranka Srbije kojoj se imputira i politički nihilizam. Stranke nacionalnih manjina, prvenstveno Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara i albanska koalicija s juga Srbije, s obzirom na neke svoje interese, pre bi koalicionog partnera mogli potražiti u aktuelnom režimu nego u delu opozicije. Kao treći elemenat pojavljuje se takozvana pragmatična opozicija koju, u realističnom „kolaboracionističkom“” smislu, predstavlja Nova demokratija, a iz hi-
potetičkog ugla, u toj grupi bi se moglana- –
ći ı Demokratska stranka. Na kraju, SPO se pojavljuje kao priča za šebe, s jedne strane disidentska i kontraška prema SPS-u, sa druge strane, kao partija koje se, uglavnom, klone i SRS i DS i DSS.
što su Rusi sa zakašnjenjem shvatili. Stvari su, naravno, otišle predaleko, i celokupna svetska politika na eksperimentu SFRJ dobila je svoje nesumnjive obrise. Na delu je nova. Jalta, ili, bolje rečeno, njeno preispitivanje posle pola veka. Razlika je prvenstveno u tome što sad deo pobedničkog kolača iraži i uzima Nemačka.
Razlike između prave i ove novokomponovane Jalte su ozbiljne. Stari majstori Ruzvelt, Staljin i Čerčil su imali stila. Interesne sfere i granice dražva upisivali su lenjirom — pravolinijski. Čemu bi, inače, služila ta sprava?! Novi kompozotori svetske politike iscrtavaju granice koje više liče na čipkanu podsuknju što su nosile nekad dame iz finijih kuća. Bela kuća, uz punu saglasnost Nemačke (ostali zapadnoevropski saveznici, prvenstveno Francuska i Engleska su zbunjeni), guraju Muslimane i Hrvate u državni savez čija bi granica mogla da liči na sileutu razbarušene frizure Radovana Karadžića. A, politika SAD i njena nova filozofija teranja u savez zakletih neprijatelja, zadaje mi istinski teško pitanje: zbog čega ne izvrše pritisak na Japan da stupi barem u labav konfederalni odnos sa Crnom Gorom, jer, sasvim je moguće da su ove dve države u ratu još od 1905. godine iz vremena rusko-japanskog rata? Bila bi to svetska kombinacija: Japanci bi radili, Crnogorci bi, dabome, uzeli pozicije direktora i sve nadgledali, što bi Amerikancima, zapravo, dalo pravu šansu da dobiju trgovinski rat protiv Japana.
/
CE
Ko će, na koncu, ući u Vladu, znaće 562 verovatno, početkom sledeće sedmice. Oni koji ostanu izvan imaće pravo да ! даје |
Ктај та де о jedinstvu: Lideri opozicije nose firmu opozicije, oni koji uđu u novu vladu postaju — režim. Novo pročišćavanje doneće barem jedan pozitivan rezultat:
EĐU
атеисти арени неми == UAAURE
eru SPS-monopola nasleđuje, makar i sim-
bolično, era podele vlasti...
Sa stanovišta stare evropske podele Balkana, odnosno nemačkog interesa beleženog od pre Austrougarske do NDH — Hrvatska do Drine, savez Hrvata i Muslimana je prirodan. Đanas, međutim, ovaj alhemijski proizvod, sasvim iz-
„+ Vesno, na licu Franje Tuđmana napraviće novi tik. Nezavisna i suverena Hrvatska, čime se Franjo Tuđman kiti u nedostatku uverljivih ukrasa, dobija u miraz Muslimane, skoro u istom broju koliko ima i Hrvata, zapravo dobija tempiranu
. bombu u utrobi koja će proraditi kad-tad. Da bi uopšte ušao u ovu igru, Tuđman se i nije pitao mnogo, ali ne treba sumnjati da je od Klintona tražio priznanje avnojevskih granica za Hrvatsku. Da li iz tih razloga, u RSK ne pevuši se više pesmica: „Kaže Tuđman granica mu Drina, sad mu Đrina teče iznad Knina,“ ili je Milošević zabranio tu pesmicu koja nije izvorno. narodna već novokomponovana. |
Iza svega ovoga postoji opasnost da se jugoslovenski prostori, prvenstveno. Bosna, vrate na početak, pre Kutiljerovog plana. Lula mira u Vašingtonu i Karadžićevi prvi kazačok koraci na Crvenog trgu mogu da budu saino epizoda ın nizu političkog pretakanja svetskih interesa. Ili, najjednostavnije rečeno, ukoliko se Moskva i Vašington definitivno nisu dogovorili o sudbini Bosne, ili možda јеsu, na šta moguće upućuje Karadžićev
pristanak na otvaranje tuzlanskog aerod-_
roma, ratna drama u Bosni bi mogla da se završi ili sa savezom Hrvata i Muslimana tek da počne, što bi i SRJ moglo da uvuče u pravi veliki rat.