Borba, Apr 05, 1994, page 14

PORE E | bOPBA УТОРАК 5. АПРИЛ 1994.

Политичке реке самозаборава

Одговор на реаговање др Владимира Штамбука „Лет црног бомбардера“ („Борба“ 4. април 1994.)

Многи би се данас — они са врха власти и они који би да ту власт силом или милом преотму — најрадије напили воде из Лете, реке заборава из подземног света старих Грка. Многи би дакле, желели да избришу део свог живота, политичког, јавног, научног — у томе се многопоштовани професор Владимир Штамбук и моја маленкост не разилазимо. Професор се вероватно, сећа и једне своје реченице коју је — једном или више пута изговорио у јануару 1990. у својству високог функционера тада једине легалне партије: „Ми у Србији нисмо за вишепартијски систем...“ (следило је, потом, објашњење). Смисао почетне опсене о идеологији, пак, нисам успео да докучим, осим што је, претпостављам, требало да послужи сврси — да што више разводни тему нашег неспоразума, „беспартијски плурализам“. Метод замене теза може бити особеност Вашег стила, али апострофирање исказа Слободана Вучетића у вези са једном од теза из мог текста,

Че;

A 2770

Ура / 7

4, d o

чини се, у најмању руку, некоректним. Признајем једино да ме је пасус о идеологији натерао да консултујем Вујаклију који тврди да идеологија, између осталог, јесте скуп мисли које сачињавају једну идејну целину...

Кад је о осталим примедбама из реаговања под насловом „Лет црног бомбардера“ реч, очигледно је да су језик политичке теорије господина Штамбука и мој „прилог теорији беспартијског плурализма“, како га је уважени професор крстио — у семантичком смислу далеки као вавилонски језици пред распад древнога града.

Најпре, у тексту „Повратак духа УК“ који, успут буди речено, није имао никакав далекометан стратешки циљ (фобије су, ипак, ситне људске врлине) — хипотеза, односно дилема је била сасвим дневнополитичка: да ли је Марјановићева влада, макар симболичан корак ка дефинитивној транзицији власти или-ће нас прва озбиљнија криза нове Владе одвести у тоталну непознани-

цу, тамо где, упркос силним експериментима, још нисмо били. Ви ми, господине Штамбук, импутирате „откриће новог феномена“: „они који су већ на власти праве завере за освајање те исте власти зарад наметања својих концепата“. Промовишете, напокон, „теорију завере“, пренебрегавајући, при том, чињеницу да најјача странка у Србији прави „владу народног јединства“ (!) са странком која је у нови парламент ушла (искључиво) захваљујући коалицији са СПО-ом. Према томе, „они који су већ на власти“ — како их зовете — нису, у интерегнуму, до формирања коалиције са Новом демократијом, формално били на власти, па нису ни „правили завере за освајање те исте власти зарад наметања својих концепата“, јер, просто — имају само 123 од укупно 250 посланичких места. Друго, „теорија завере“ је, признаћете, делимично и пракса Ваше, Социјалистичке партије, односно оне чији је „правни наследник“. Уоста-

лом, реченицу „ми смо сви би-

што нема наметања воље појединих групација већ је доминантан интерес удружених произвођача, онда процеси одлучивања у самоуправљању представљају оне процесе који обезбеђују да се различити интереси, легитимни интереси непосредних произвођача, 06једине у заједнички интерес радних људи дате радне организације“ — записали сте у Вашој књизи „Кибернетика и самоуправљање“. Као што смо се, са кратке историјске дистанце, барем практично уверили (теорија ће, може бити, доказати супротно), и те како је било „наметања воље појединих групација“, а крвави етноцид широм бивше Југославије, доказ је да крајње консеквенце тог и таквог „плурализма“ који је латентно, пресијом а не решењима, гушио тињајуће конфликте — мало заостају за последицама — „беспартијског плурализма“ у земљама тоталитарних и опресивних система, на пример, између два светска рата.

Четврто, морамо се сложити да су у вишепартизму „сва

i 55 ~ = 2 "ће | УЗ SQ <a

ли Париска комуна“ (људи око др Мирјане Марковић, последњих година СК, а и доцније — прим. аут.) изговорио је у „Дуги“ господин Зоран Тодоровић. Наравно, чињеница је да Ви „скоро две године нисте активни у политичком животу“, али је и факат да сте доста припомогли својој партији у прве две године њеног постојања, да сте са њом прошли једне (верујете ли да су били поштени2) изборе, да сте били портпарол те странке. А сада, као неутрални посматрач, вероватно да примећујете необичан детаљ: да једна партија (СК-ПЈ) која је на протеклим изборима освојила само неколико десетина хиљада гласова (није ушла у парламент), на неке кључне одлуке у Србији и другим српским просторима утиче више него све парламентарне странке опозиције заједно...

Треће, кажете да у јануару 1990. на скупу у Крагујевцу, није било речи о „беспартијском плурализму“, већ о „плурализму самоуправних интереса“. Има ли разлике2 „По-

Миро Стефановић

опредељења осим оних која су рушилачка, терористичка, екстремна — легална и легитимна“. Али, сетите се да је управо Ваша партија баш четири поменута пежоратива, прошле јесени, искористила за „шлагворт“ који је био увод у покушај линча једне утицајне партије која је, нека буде примећено, пре тога била неформални коалициони партнер Ваше странке. Ко је онда ту мериторан арбитар да процени које су то странке „конструктивне“, а које „деструктивне“2 Систем у коме, апсолутно све, полуге власти држи партија за коју гласа 20 одсто укупног бирачког тела, систем у коме има 150 политичких странака од којих већина функционише попут бивших ДПО према „партији авангарди“ — ипак, има практичну арому „беспартијског плурализма“ у повоју. А тај „виши интерес“ који се стално промовише — може нас на концу, у некој новој кризи (далеко била) одвести, макар, у „мораториј на рад

странака“. Цвијетин Миливојевић, новинар „Борбе“

Господине Коштуница,

На конференцији за штампу Ваше странке, одржаној 30. марта ове године, јавно сте осудили и увредили све оне Србе који се залажу за реинтеграцију Југославије. А како и ја припадам поменутој категорији, дали сте ми право да Вам јавно скренем пажњу на неколико чињеница и упутим једно питање. Ево тих чињеница:

Један народ је, господине Коштуница, решио своје национално питање кад живи У сопственој, сувереној, независној и међународно признатој држави, или у заједничкој држави са још једним или више народа. Наравно, сви народи који живе у заједничкој држави се морају осећати као у својој држави и она, такође, мора бити суверена, независна и међународно призната.

Према томе, не постоји само један, него два начина за решење националног питања. Од ова два начина предност, дабоме, има први, али само на теоријском плану. Јер један политички зрео народ се увек опредељује за оно решење свог националног питања које је више у његовом практичном, а не теоријском интересу.

Захваљујући баш таквој политичкој зрелости српски народ се 1918. године одрекао своје сопствене, суверене, независне и међународно признате државе и ступио у заједничку државу са Хрватима и Словенцима, и такву је одлуку — у принципу исправну — потврдио и 1945. године.

Читам у „Борби“ како је у Сарајеву оформљена правописна комисија у којој ради Одбор за израду правописа босанског језика. У саставу те комисије уочавам и по неко познато име, која су као и она мање позната, окићена високим, а понегде и највишим степеном стручности (што се после Шувара зове стручно-научно звање или титула). Вероватно то тако мора, да би се свет убедио у вековност „босанског језика“. „Али, када се људи са таквим ауторитетом упињу да докажу потребу научне прекомпозиције коју треба извршити у дневне и, што је још горе (или исто), у политичке сврхе, и то у оној области живота која се најспорије развија (језик), најбржи резултат тог упињања по правилу бива рушење њиховог и стручног и (оног, кобајаги,

торитета.

Верује ли ова комисија да ће армија учених људи у свету преко ноћи прихватити, као разлог за стварање једног „новог“ језика у породици индоевропских или словенских језика, то што се 92 процента муслиманског становништва у држави која је, ако не у ритама, оно бар у закрпама, изјаснила за то. Шта ли је ова комисија замислила да у свом 60санском језику дефинише као дијалекте, шта као говоре, а шта као наречја босанског језика2! 5

Не противећи се тежњи поменуте комисије ка истраживању и утврђивању њихове, то јест муслиманске самобитности, ја се само чудим у којој мери су склони научним заблудама њени чланови, само да би

ОТВОРЕНО ПИСМО ДР ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

Шта би нам фалило у конфедерацији 2

„ОД ИСКОНА — ИЛИ ОД ЈУЧЕ“ („БОРБА“, 29.3.'94) Заблуде о „босанском језику

ненаметљивог, ) политичког ау-.

Међутим, упркос томе, Словенци и Хрвати 1991. године узимају оружје у руке због тога што се у федеративној Југославији нису осећали као у својој држави (а њиховим националним осећањима се није могло командовати). Али, и Срби узимају оружје у руке због тога да се више никада у Хрватској не би осећали као у туђој држави (а ни њиховим националним осећањима се није могло командовати).

И тако отпочиње јужнословенско-јужнословенски рат који се затим преноси у Босну и Херцеговину, који још увек није окончан, и који нас је све ставио пред питање: да ли је уопште могућа Југославија у којој се Хрвати и Словенци не би осећали |као у туђој држави и да ли је уопште могућа Хрватска и Босна и Херцеговина у којима би се Срби осећали као у својим државама. Ви сте на ово питање одговорили негативно, а ја ћу свој одговор уобличити у најављено пита-

ње:

Шта би, господине Коштуница, фалило нама Србима у јужнословенској конфедерацији у којој би Србија имала своју, српску војску, у којој би Срби у Хрватској имали своју аутономну политичку јединицу и у којој се Срби у Словенији ве би осећали отуђени, а Срби у Македонији заборављени од своје матице2 Споштовањев,

Мр Миленко Рибић, прерставник Иннцијативног одбора за оснивање јужнослевенског кочфедеративног блока

остварили политички Циљ. А циљ се ничим не компромитује као средством којим се тај циљ жели постићи. Ако ова комисија мисли да ће тиме што ће припадницима муслиманске вероисповести у Босни објавити да они, рецимо, од 1. априла говоре новим, босанским језиком, доказати и на науци засновати своју националну аутохтоност — то је велика заблуда. И не просто заблуда већ и изазивање подозривости према постављеном циљу, према баш тој муслиманској националној самобитности и аутохтоности. Језички иоле писменом ч0веку нема потребе доказивати да за настајање једног новог (макар то био и босански) језика, ни изблиза није довољна нечија жеља да тај или такав, или било какав језик настане. језик не настаје никада као циљ, он се рађа увек као средство и развија се најчешће изван утицаја људске жеље да се он онако или овако развија. језик има своју душу коју му ч0век само установљава у норме. Језик се, као уосталом и националности, нити добија, нити рађа преко ноћи. Или можда и тако учени људи, какви су чланови поменуте комисије, мисле да се распадом једне државе и њеног рецимо, енергетског система, мора распасти и језички систем.

Не верујем (не зато што нећу да верујем) да би се ко од Црногораца нашао да сустра у случају, недајбоже, распада СРЈ, предлаже комисија за правопис црногорског језика.

Зоран Татовић НОВА ВАРОШ _

а аи ои сви U

а.