Borba, Apr 27, 1994, page 15

SREDA 27. APRIL 1994.

BORBA ке

EKSKLUZIVNO

Ritual nad mumijom

Konačni prelom, po mom sudu, dogodio se kada Je predsednik Regan kao odgovor na sovjetski izazov, poveo odlučnu politiku naoružavanja. Sovjetska imperija Je klonula - na posletku i vojnički poražena bez rata. Potčinjeni narodi Istočne Evrope, u sebi pripremljeni, samo su čekali taj trenutak. Naglije nego što su predviđači predviđali, komunistička imperija a s njom

i komunizam, skljokala se i iznutra čim je konačno obuzdana u svojoj ekspanziji

Piše: Milovan Đilas

Uvek sam smatrao, a i sada smatram, da kritičari komunizma koji ne potiču iz komunističkog pokreta pridaju prevelik značaj ekonomiji u razaranju komunizma: pomenuti kritičari, mahom sa Zapada, polazili su od svog sveta u kome ekonomija vrši ogroman, često odlučujući uticaj na politiku. U komunizmu je drukčije, obratno: sve, pa i ekonomija, podređena je ideološkoj vlasti. Moglo bi se čak zaključiti: bez raspadanja ideologije komunisti bi pomoću nasilja i manevrisa'nja s ekonomijom, nad kojom su totalno gospodarili, uspevali duže da zavaravaju narod i održavaju ga u bednom životarenju. Time nije rečeno da ekonomija nije bila važna. Naprotiv: reč je o dominaciji, ideologiji nad ekonomijom, o podređivanju ekonomije vlasti, odnosno neposrednim ideološkim ciljevima. Komunisti su uvek posebnu, čak preveliku pažnju obraćali ekonomiji, svesni da njeno propadanje može da obezvredi ideologiju i potkopa njihovu vlast. Kadgod bi zapretila takva opasnost — kao, na primer, u vreme kolektivizacije sela u Sovjetskom Savezu — represija i propaganda su poja-

čavane do mahnitog orgijanja nad nači--

nima života određenih slojeva, nad životom miliona. Racionalni i metodični i idejom i u praksi, komunisti su osećali i znali da nasilje ima, mora da ima, granice i u svojoj neodmerenosti: zatirući indivudualnog seljaka, oni su seoskim pamperima pružili izglede u brzoj industrijalizaciji. Poljoprivreda je unazađena, najbolji domaćini iskorenjeni, ali je industrija izgrađena i — vlast ojačana, imperija pripremljena za odbranu i osvajanje. Zle iz ideologije

U procenjivanju značaja ideologije, dva najpoznatija i u poststaljinskom periodu najznačajnija negatora sovjetskog sistema i komunizma, Solženjicin i Saharov, bitno se razlikuju. Istina, oni se razlikuju i na širem planu: prvi predstavlja tradicionalnu, „panslavističku“, a drugi modernu „zapadnjačku“ struju ruskih intelektualno-političkih tokova. Značaj njihovog razlikovanja, pa i suprotstavljanja, u znatnoj meri potiče baš iz razlika u gledanju na ulogu ideologije. Te razlike su utoliko značajnije što su one vesnici, prethodnice današnjih dubokih — po mom sudu za Rusiju i svet sudbonosnih-političkih i duhovnih previranja u Rusiji. Previranja naizgled apsurdnih, zapanjujućih: sprega bivših komunista i nacionalista se javlja kao naslednik „panslavista“, a liberalno-demokratski konglomerat kao naslednik „zapadnjaka“.

Solženjicin ako i ne svodi sva zla na ideologiju — smatra da sva zla iz ideologije izviru. Ta teza uopšte uzev nije netačna. Ali ona ne uočava da se učvršćivanjem i jačanjem totalitarne vlasti — vlast pretvara ideologiju u svoje sredstvo, sredstvo neizostavno, ali sve sporednije. To je postupak, dugotrajan i skokovit proces, povezan s političkim čistkama (deviacionista) „skretača“, i „revizionista“. Ideologija time okoštava — tačnije rečeno: ideologiju okoštavaju vlastodršci pomoću razgraničavanja partijskih škola i umnožavanja dobro plaćenih „teoretičara“ i popularizatora.

Kada je Solženjicin objavio svoje shvatanje ideologije kao najvećeg, totalnog zla, sa apsurdnim zahtevom sovjetskim vođama da se od nje odreknu — ideologija je već bila lešina u truljenju i faktički služila jedino kao ritualno izražavanje lojalnosti: Ali, polazeći od svog totalnog religioznog shvatanja, a ne manje od tragičnih saznanja i iskustava o razornosti ideologije za celokupni, a posebno za duhovni život Rusije — Solženjicinu se ide-

. ologija prikazivala kao živa i moćna demonska sila, mada ona za takvo što već

poodavno nije bila kadra. Upliv Solženjicina na oživljavanje religioznog nacionalizma je nepobitan i direktan.

Saharovljev pristup ideologiji je racionalan i pragmatičan. On je uočio da je ideologija mumificirana i težište promena sagledavao u reformisanju ekonomije i širenju sloboda, u prvom redu u medijima: očit je njegov uticaj, makar posredan, na Gorbačova.

Solženjicinovo i Saharovljevo gledanje na značaj ideologije su krajnosti: ideologija jeste glavno izvorno zlo, ali nije vekovečno glavno zlo. No i kad već to nije, kad se mumificira i postane sredstvo, sistem ne može da se održava i bez tog „duhovnog“ potpurija. Sistem se slama u samom sebi tek kad prizna da ideologija više ne „funkcioniše“ ni kao ritual nad samom sobom kao mumijom.

Regan slomio Moskvu

Značaj ekonomije u slomu komunizma — kako u Sovjetskom Savezu, tako i podređenim zemljama Istočne Evrope rastao je s ostvarenjem, neizbežnim, prema svetu, u prvom redu Zapadu. Ipak je to bila neka vrsta konkurencije na poremećenom i razbijenom, ali neotklonjivom svetskom tržištu. Komunistička proizvodnja je zaostajala ne samo u poređenju sa Zapadom, nego i sa ranijim periodima svog razvitka: komunističke države — sa svojom intertnom, u parazitizmu ogrezlom birokratijom i zastarelim pojmovima o privredi i njenom nepodavanju ideologijama — nisu, kao takve, imale uslova da uđu u takozvano postindustrijsko preobražavanje. Uprkos tome što su raspolagale i resursima i kadrovima: Sovjetski Savez je, na primer, imao približno dvaput više inženjera od Sjedinjenih Država, a vrednost ари eventualno 50 odsto američе. Veoma veliku, u određenim trenucima i presudnu, ulogu igralo je oštro, nepremostivo sučeljavanje sa Zapadom, u dugom periodu hladnog rata. Da Sovjetski Savez gubi hladni rat moglo se videti, i videlo se, dvadesetak godina pre sloma, čim je prisiljen da pređe u ideološku defanzivu — tačnije da iz ideološko-vojnog suparništva pređe na vojno-ideološku defanzivu. Teško je odrediti kada se to tačno dogodilo, jer se događalo kroz duži period, kroz različita zbivanja i sučeljavanja: izgleda da su Kubanska kriza, orijentacija Kenedi — Hruščov na okončanje hladnog rata i politika De Gola u is-

tom smeru svakako u tome bili veoma značajni, ako ne i najznačajniji.

Konačni prelom, po mom sudu, dogodio se kada je predsednik Regan, kao odgovor na sovjetski izazov, poveo odlučnu politiku naoružavanja. Sovjetska imperija je klonula — naposletku i vojnički poražena bez rata. Potčinjeni narodi Istočne Evrope, u sebi pripremljeni, samo su čekali taj trenutak. Naglije nego što su predviđači predviđali — među tim predviđačima sam bio i ja — komunistička Вех газрадапја ideologije, komunisti bi pomoću nasilja i memnevrisanja s ekonomijom, med kojom su fotalno gospodarili, uspevali duže da zavarecvaju narod i održavaju да о bedmom živofareniju.

Solženjicim smafrea da sva zla iz ideologije izviru. Ta feza uopšte џхем пе пећаспа. АН опа пе uočava da sa ućvršćivanjem i jačanjem fotalitarne vlasti vlast preivara ideologiju u svoje sredstvo, sredsivo meizostavno, ali sve sporedniije.

U krišici komunizma, Solzenjicim i Saharov se bitno razlikuju. !58па, omi se razlikuju i ma širem plemu: prvi predstavlje fradiciomalmu, „poamslavisfičku“, a дтод! тодетиџ, „харадпјаско“ siruju ruskih infelekfualno=-političćkih tokova.

imperija, a s njom i komunizam, skljokala se i iznutra čim je konačno obuzdana u svojoj ekspanziji.

Termin „nacionalni komunizam“ odomaćio se u zapadnim novinama — ne znam ko ga je prvi upotrebio povodom raskida komunističke Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1948. godine. Bio je to za svet iznenađujući događaj. Važnost tog događaja u prvi mah nije uočena, ponajvećma zbog toga što je malo ko, ako iko, izvan Jugoslavije verovao da su jugoslovenski komunisti kadri da se odupru samim tim što su smatrani, i to s pravom, za najčvršće i najrevolucionarnije.

Ali već posle godinu dana — raskid se zbio u razgaru hladnog rata — zapadne kancelarije, u prvom redu SAD i Britanije, iskazuju živo, angažovano interesovanje. U razmerama globalnih odnosa, sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, mada nova pojava, nije imao nikakav odlučujući značaj: mala zaostala zemlja imala je strateški značaj bezmalo samo zbog toga što je svojim odvajanjem onemogućavala izlaz sovjetskog bloka na Moditeran.

Početak општазијед газрада

Ali taj događaj za daljc tokove u komunizmu kao svetskom pokretu imao je epohalan značaj: nepodeljeno je danas saznanje da je time počeo unutarnji raspad komunizma.

Optužbe sovjetskog vođstva — po klišeima iz Staljinovih obračuna sa skretačima u sovjetskoj partiji — morale su se pokazati ne samo kao neuverljive izmišljotine, nego i kao imprijalističko podređivanje novih komunističkih država. To je bilo utoliko očiglednije što se jugoslovenskim komunistima moglo zameriti mnogošta, ali ne odsustvo komunističke doslednosti, budući da su baš oni u ratu protiv naci-fašizma ispoljili neuporedivo požrtvovanje i bezrezervnu solidarnost sa Sovjetskim Savezom. Sve partije Globusa, neka s manje (italijanska, poljska, kineska), neka s više (francuska, američka) revnosti, podržale su sovjetsku partiju — podržale su, ali sumnja u nepogrešivost Staljina i u drugarski, nehoeger,cnistički, neimperijalistički odnos so -j:* ske partije i države uhvatila je korcna počela da razjeda ideološku i političku monolitnost. Jugoslavija, ostajući komunističkom, odolela je — uz znatnu materijalnu i političku podršku Zapada bojkotima i oružanim pretnjama: uskoro posle Staljinove smrti, vođstvo s Hruščovom je bilo prisiljeno da prizna „grešku“ i zaputi se u beogradsku Kanosu.

Jugoslovenski primer su sledile i druge nacije u kojima je izvršena revolucija: Kina, Albanija. Podređene istočnoevropskc zemlje su negodovale pobunama (Mađarska, Poljska) i nesavladivim nacionalnim otporima, a počelo je i osipanje većine komunističkih partija širom Globusa, budući da nisu mogle slepo slediti sovjetsku partiju bez gubitka upliva i prestiža u svojim narodima.

Nego, mada su se Jugosloveni prvi, s patriotskom i moralnom neustrašivošću, uspešno odupreli nasilničkom imperijalizmu sovjetskog vođstva — oni nisu prvi „izmislili“ „nacionalni komunizam“, niti se politički opredelili za njega.

I u tome prvenstvo pripada boljševicima — komunističkom vođstvu Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza. Nacionalni komunizam je počeo, tamo, već pod Lenjinom, s rađanjem sovjetske vlasti konkretno i nedvojbeno: s potpisivanjem Brest-Litoškog primirja s vilnelmovskom Nemačkom 1918. Lenjin je time spasavao svoju, nacionalnu vlast kao životni, već dosegnuti cilj, zadržavajući i dalje veru u internacionalizam, jer je očekivao revoluciju u Evropi, u prvom redu u Nemačkoj. Baš on, Lenjin, propisao je i uslove za prijem partija u Komunističku internacionalu (Kominterna), čiju suštinu je činilo bezuslovno prihvatanje sovjetske forme vlasti („diktatura proletarijata“ pod vođstvom partije). Socijalističke i komunističke, a pogotovu Socijaidemokratske struje koje to nisu prihvatile jednostavno su odstranjivane, vođstvo ruske partije i Lenjina se samo po sebi podrazumevalo, budući da su jedino oni imali vlast i finansijska sredstva. Ali u Kominterni su diskusije tolerisane, kult ličnosti nije nametan, partije su imale kakvu-takvu autonomiju u nacionalnoj politici. Šufra: