Borba, Apr 04, 2009, page 28

29 Moma

B2 LEGENDE

Subota-nedelja, 4-5. april 2009.

besmrini maior, nesudeni ćeneral, pokoini pukovnik

. Major Dragutin Gavrilović poznat Je po govoru kojim se obratio vojnicima oktobra 1915. godine, pred poslednji juriš na austrijske položaje prilikom odbrane Beograda

vornika teško da možete

stići do druge porudžbine, ada neko ne izgovori bar jednu od već pomalo izlizanih fraza o prećutanoj, izbrisanoj, prekrojenoj srpskoj istoriji. Mnogo je legendi koje imaju i više od dve suprotstavljene verzije. S mnogo samouverenosti i strasti očevidaca svaki pripovedač će braniti svoju verziju istog istorijskog

Svi u kafani s par sago-

dogadaja i u njemu na svoj način slikati svoje heroje. Svako i najnaivnije podpitanje o istorijskoj istinitosti biće shvaćeno kao huljenje na svetinju. Ukoliko je (a obično jeste) priča začinjena politikom, rasprava je oštrija. Kada su u pitanju voje-

vanja, svetinje su svetije.

Dali je dovoljno herojski započeti pravednu bitku ili valja u njoj i poginuti da bi se smelo na nebo s Lazarom i da se ne bi ostalo obeležen sumnjom za izdajstvo? Šta ako časni oficir hrabro pođe u sigurnu smrt i povede sa sobom brojnu bezimenu vojsku i desi mu se nesreća da među malobrojnima preživi? Kuda će Srbin koji nije u večnu slavu stigao pravo s bojišta.

Major Dragutin Gavrilović poznat je po govoru kojim se obratio vojnicima oktobra 1915. godine, pred poslednji juriš na austrijske položaje prilikom odbrane

Beograda. Reči kojima se obratio ~

vojnicima: „Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje“ ušle su u literatureito ne samo u istorijsku ili vojnu. Vojska,i dalje uglavnom bezimenih, ostala je nekako u drugom planu, iako nema sumnje u njihovo herojstvo i vernost otadžbini. Govor Majora Gavrilovića ušao je u istorijske čitanke, vojnu, sociološku i psihološku literaturu i daleko van Srbije, tako da je uveliko nadmašio slavu i onih kojima je upućen i onoga ko ga je održao.

Major koji je u toku bitke dva pu-

Tri priče o smrti.

Sve verzije o kraju života pukovnika Dragutina Gavrilovića mogu biti istinite iistovremeno pokazuju da njegov govor braniocima Beograda nije bio poznat onima koji su ga ubili, Ili im bar nije bilo poznato ko je on.

Prva verzija govori o tome da je Gavrilović po povratku iz zarobljeništva izbačen iz svog stana usred noći, u pidžami. Da se razboleo i umro u stanu nekih rođaka. Ta priča ima varijaciju po kojoj su partizani upali u njegov stan, od delova njegove uniforme pravili petokrake i obeščastili mu ćerke.

Druga verzija navodi da su ga pripadnici SKOJ-a pretukli prilikom povratka iz zarobljeništva, od čega je umro. Navodno je Gavrilović u gardijskoj uniformi u kojoj je proveo sve vreme u logoru išao ka svom stanu kada ga je na ulici presrela grupa skojevaca koja je njegovu uniformu protumačila kao provokaciju. Postoji i priča da su oni u stvari znali da treba sačekati nekog važnog.

Treća priča kaže da je Gavrilović po povratku iz zarobljeništva zatvoren u logore, prvo u Mariboru, a zatim na Sajmištu. Prema tim pričama, komunističku vlast je interesovalo dali se vratio „da diže ustanak protiv Tita“. Od posledica tretmana umro je, prema tim pričama, u nekoj sobici kod svog predratnog prijatelja.

Sahranjen je u Beogradu, bez državnih počasti, prema jednoj verziji potpuno bez odela koje su mu iz kovčega uzeli, dok je prema drugoj verziji sahranjen u pozajmljenom odelu.

ta ranjen ipak je preživeo, ali to se, kao ni ostatak njegovog života, nije najbolje uklapalo u legendu. U njoj je postojao kao neko ko je održao čuveni govor, poziv u herojsku smrt i to je bilo sasvim dovoljno. Mitomani su bez provere prosto podrazumevali da je časno poginuo. Kada se potkrao podatak o njegovoj smrti tek 1945.godine, bio je to suvišan podatak koji narušava celinu. Rodila se nova lege-

nda. to ne jedna.

USrbiji je to tako. U svašta se tvrdo veruje, a u sve se može oštro posumnjati. Prvo je dovedeno u pitanje njegovo herojstvo, pa autentičnost samog govora, Prema nekim izvorima, taj govor je prvi put zapisan i objavljen u knjizi iz 1930. godine „Na Dunavskom keju“ kapetana Đorđa Rasa, dok je kasnije prenesen i kod Nušića i drugih autora.

Da ije govor zvučao baš kako su ga istorija i predanje zapamtili sada ne može niko sa sigurnošću reći, ali svi istorijski izvori,i oni koji u njega sumnjaju oni koji u njega veruju, slažu se da se poslednji skup majora Dragutina Gavrilovića i preostalih boraca dogodio pred kafanom „Jasenica“ u Banatskoj ulici 6. oktobra 1915. godine. Istorija beležii da poslednji napad ljudi pod njegovom komandom nije zadržao austrijsko- nemački napad na Beograd duže od dva dana. Austrijska zastava vijorila se nad starim dvorom u Beogradu 9. oktobra. istorija ilegenda kažu da je Gavrilović sa srpskim jedinica-

ma, iako ranjen, prešao Albaniju i borio se na Solunskom frontu.

Zatim je otkriveno da je bio član organizacije Ujedinjenje ili smrt (Crna ruka), što je otvorilo mogućnost rađanja nekoliko novih legendi. Članstvo u toj organizaciji je u legendama uzeto kao razlog za njegovu ne baš sjajnu karijeru posle rata. Prema ukazu regenta Aleksandra, penzionisan je 1917. uz čin pukovnika. S druge strane, legende navode da nije položio generalski ispit zato što je bio Obrenovićevac, što se ne uklapa baš u priču da je bio član Crne ruke, koja nije podržavala dinastiju Obrenovića. Činjenica da je umro u oslobođenom Beogradu ubrzo po povratku iz nemačkog logora gde je proveo skoro ceo Drugi svetski rat otvorila je mitotvorcima niz novih mogućnosti. Za početak, navodi se da su ga Nemci „sklonili iz Srbije“ 1941, a uzevši u obzir da je bio u zarobljeničkom logoru, ne bi se baš moglo reći da su razmišljali o tome da mu čine uslugu.

Po povratku iz zarobljeništva pukovnik Dragutin Gavrilović je umro. Sada se priče o kraju njegovog života razlikuju od stepena antikomunizma autora verzi-

je. Od toga da su ga na ulici pretukli skojevci, preko zatvora, do toga da je izbačen iz stana, a da su mu ćerke obeščašćene. Njegova sudbina posle Drugog svetskog rata ne razlikuje se od mnogih. Dragutinović ostaje poznat po govoru koji je održao i koji se učio iu školama komunističke Jugoslavije. Slabo mesto svih onih koji se dive Gavriloviću jeste to što je preživeo, a nije ostao legenda izabravši „carstvo nebesko“. Dok jedni danas veličaju hiperborejski duh Dragutina Gavrilovića jer „Srb je Hristov, raduje se smrti“ i tiho zamišljaju otelotvorenje svog neizmernog patriotizma u herojskom samoubilačkom jurišu, druge pri pomisli na njegov čuveni govor braniocima Beograda obuzima jeza od njegove nemilosrdne iskrenosti i tuga za tolikim ljudima koji su mogli „dobar lebac mesiti“ da nisu ušli u legendu herojski izgubivši još jednu bitku, preživeli je ili ne.

Postoje.

7. — “* :#- pWijnse WS. WP S“

+

OK e. i t

O |

La ||

ee |

||

il

i;

?

|

< u jr

(CUVENI GOVOR · n

„Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba ren

PRE silnim jurišem, razneti vašim bombama ih ma.

Obraz Beograda, naše prestonice, mora da budem) Vojnici! we Junaci! | Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojni,

a, J Naš buk je žrtvovan za čast Beograda i Otadšbin,,

Vinemate dakle, da se brinete za živote vaše, ODN

Zato napred, u slayu!Z. ai Otadžbinu! Žiol živeo pora airal |

U istorijskim čitankama za vreme SFRJ govor je bio do govan. Kralj nije postojao. Tako da su poslednje dve po avi ra postale samo jedna: „Živela otadžbina, živeo Beograć · nj čari zavere su nastavak „komunističkog proganjanja dace ja“ videli i u tome da je pominjanje kralja izostavljeno DB M ćevog govora u medijskim izveštajima o proslavi godišnji idi ne Beograda prošle godine.