Delo, Apr 01, 1903, page 94

П Е В Ц И ПРППОВЕТКА БОРИСАВА СТАНЈ^ОВИТ\А (НАСТАВАК) Стојан почиње. Почиње да износи, пушта свој глас. Али у почетку задржавајући га, дубоко, јако, да чисто не доликује његовом слабом, бледом изгледу. Изненађује. Сви гледају у себе. Не смеју главу да дигну, покрену се, накашљу, као да не повреде, не учине да нестане тог његовог гласа, гласа тако чудна, јака, а широка, да осећају како почпње да им се вије око глава, загрева их, почиње да продире у њих, као поткопава, буди нешто успавано, мило, драго, једном већ познато. Стојан пева. Пева обичне, старе, свима знане песме. Већ се ослободио и он. Главу уздигао, искренуо у страиу, као кријући се од њих, те му само одудара јабучица из нежна и сува врата и тамне му се отворена уста. Окрен.уо се Софки и гледа у њу. Не толико да је гледа, колико да удешава по њеном гласу, који услед његова гледања још више почиње да дрхти, слаби, а она сва поцрвенела, као под теретом његова погледа, сагиње главу и губи се, нестаје је... Одједном Стојан као да бацп све, заборавп на стид, срам, па запева: Море, проклет да си, мајчице, ох, проклет да си!