Pravda, Apr 08, 1935, page 8

■ оа ~

П Р А В Д А

Страна

Укрштене речн — БРОЈ 592 —

Вороравно: 2) крадл»ивац, 7) наша лланина, 8) кас, 9) борац. 11) варош у По,ђској , 13) иршав, 14) предвор)«, 16) притока Уне, 18) устајале воде, 19) врста сисара (коњ). 20) кора.кжо острво, 22) део чизме, 24) преолог, 25) врста масти, 27) уплатен .тист, 28) б\ нар, 30) одп-рием, 31) нос (код жнво тин>а), 32) онај који трл>а. Усправно: 1) идол злата и новца, 2) име нехнх француских краљева, 3) ,.шмек*', 4) кркв, кљакав, 5) страж> хсуигло км«, 6) ужас, рухзва], 10) отац Ромулуса н Рема, 11) препрелен, 12) свештенички чин, 14) данак, 15) лепндо, 17) стара д>-жннска мера, 18) музнчки инструменат, 21) зритока Дуиава, 23) течно, 25) тучс, <5ије, 26) јагн>е, 28) хоњска опрема, 29) ж«г. РЕШЕЊЕ УКРШТЕНИХ РЕЧИ БР. 591 Волоравно: 1) лмб-дерал, 2) Љуботен, 3) Љутић, 4) Рац, 5) з. 6) дуљиш-терор, 7) камин-ток, 8) хапетан, 9) аарем, 10) кад 11) д. Усправво: 1) д. 2) ду*, Ј) л,нљах, 4) љубимац, 5) руб.шипак, 6) затон-нерад, 7) цнтат-Тед, 8) ћеретам, 9) „Нерон", 10) дох. 11) р.

"СМРР05АЈШ1

ГРИПОЗАН ПО ДР. БЕСАРОВИЋУ. Код назеба киЈавице и као предохрана противу грипа, употребљава се са усг.ехом ГРИПОЗАН. Добива се у свим апотекама. Одобрено од Мин. соц. пол. и народног здравља С. Бр. 2006 од 8. а 1932 год. 64571

Претплата ва „П р а в д у" етаје: За нашу аемљу иесечно 20 динара. За иностранство иесечво 50 дниара. »V/; _ ,

„ТЕСЕН ПОЧИЊЕ" НАПОЛЕОН СЕ УЗДАУБОГА

У овим финесама се показује такт једног човека којн је целог жнвота навикао да наређује, који никога ннје штедео, никога хвалио, никога наанвао својим пријатељем. Али ту је био један изузетак: и»егов најста ријн пријатељ Днрок, који је ових недеља погинуо. И, веК ]е онај којн је својој жени писао ове редове био Наполеон који стари. „Судп о мом болу, ти знаш за мо је пријатељство с »им... Он је мој прнјатељ ве4ј дваде*:ет годнна... то је један нснакнадив г>битах, најзеКи који сам могао да претрпим у војсцн". Ду-бину ових осећаЈа може да ра»уме само онај који добро познаје велкху једноставност Наполеонооу на овим местима где он хоће и мора да прилагоди изарзе својих осекан>а неосећајностн старог војника којн је навикао да посматра смрг свугде у својој околјгнк . Губитак овог пријатеља изгледа да је појачао жељу да види своју жену. Пошто је ои н>у после неколико дана понова послао из логора кући, пише јој тужно као какав млади муж како се понова навикао да буде с н>ом: „То је тако слагко". Али, ускоро је понова избио рат и Наполеон је прво победно савез грофова. Судбина као да је хтела да га подмлади у почетку ових одлучујуКих ратова, и она му даје за тренутак копље победоносног младог генерала. Његово писмо је имало светлији, хладнији тон ових дана када је писао куКи, Керци свога непријатела: „Јашем на кон>у да их гоним. Моје здравље је добро... Адио мио бене... шаљем ти заставе... Трупе „Папа Франсоа" нису никада биле овако слабе". Али усжоро долази септембар, и идуКе писмо гласи: „Јесен почин>е". Наравно, треба знати да је дејство оваквих речи јако код Наполеона, јер се добро знају н>ихове последице и преокрет. Ове две речи ипак ја сио показују симбол једног животног тока. Ово је писао Наполеои пред саму борбу код Лајпцига. Изненада се прекида ланац н>его вих писама. Осамнаест дана н>егова жена није нипгга чула о н>ему. Али, тада више није писао да н>еговн по слови иду добро, веК само: „Из билтена Кеш видети стале мојих послова... моја армија мора да буде опорављена и да добије добар стан за зиму... Гласоноше од 23, 24, 25 су изгубљени... Буди мириа, озбиљна и потсмевај се алармантним вестима". То је прва политичка опомена ко ју је Наполеон упутио својој жени, а можда и последња.

Слава тамни

Све се брзо променило. Фебруара и марта 1814 ратовало се први пут у Француској. Два месеца су бнла потпуно довољна да се победи човек који је осамнаест година важио као непобедив. Сада, кад цео свет внди даље последице. не мора он више да обавештава своју жену као некада нз Русије. Тон је постао отсечнији, али ипак срдачан и скроз истннит. Сада долазе весници из дана у дан, уосталом није ви-

Мира ше тако далеко од Наполеоновог фронта до Париза. Уколико је »егоза жена брже добијала писма, утолико је горе морало да му иде. Појављује се сасвим друго располо жење: на н>ено питање да ли може да иде у оперу, пише да то не би требало да ради докле год неприја тељ стоји на француском тлу, а затнм наставља патетично:

У почетху поновних борби Наполеону се враћа стара срећа. Али идуће писмо већ одаје знаке умора и обесхрабрења. Осам> наест дана није писао својој жени. Године 1814, ратовало се први пут у Француској. Цео свет види да је крај већ близу. Напо* леон поручује својој жени дапо сти и да иде у цркву. Јавља се несигурност у његовим писмима. Он је сада почео да објављује и мале, сасвим безначајне победе, тахо је био далеко од оеликих.

ЕМИЛ ЛУДВИГ: НАПОЛЕОНОВА ПИСМА МАРИЈИ ЛУЈЗИ „Једино што би могло да буде достојно тебе било би да одеш у Св. Женевјев и да молиш... Моји послови, иако тешки, не иду рНаво, и ја се надам да Ку их 5ожјом помоКи опет вратити у редован ток. Изненада се појављује Бог у току његових мисли. Сада, у најмучнијим данима борбе, мора о« да се бави тиме, да обавештава своју жену како треба да пости, да иде у цркву, а затим додаје да није још донео своју коначну одлуку: то је први пут да се код н>ега појављује несигурност; једини пут! У исто рреме је и охрабљује: „Виднм да више немаш храбро сти... Кад бих дознао да се не осеКаш добро, био бих очајан и то би ме заболело. Ти знаш колнко те волим". Изненада почиње писмо једнр« знаком чуђења: „Победа!", пише јој он 10 фебруара. То он није никада радио, Јер се по себи разумело. Сада, пошто је његова звезда стала да пада, сматра он да је вредно поменути и неколико освојених застава. Он јој пише тачно да ли треба тридесет или шездесет метака да се испали да би се прославила једна ма ла победа. Јер је Наполеон хтео да заглуши грмљавину непријатељских топова која се све више приближавала риком свог победоносног оруж ја. Царица треба да поклони 3000 франака веснику који јој донесе сабљу једног руског генерала. Зар не личи он на једног великог шпекуланта, који при краЈ*у своје каријере пнше својој гтријатељици да је опет добио хиљаду долара? И док га са свих страна опкољавају, Наполео«, који је славу Париза прено до крајњих граница света, сада види како чете са ткх граница прете Паризу. У »еговом грознича вом мозгу као да куцају чекиКи. Ка да му је жена послала нову слиху његовог сина из престониуе, он је није притиснуо на груди са тихом интимношКу човека који стари, веК је у н>ој видео једну нову и елегантну форму рекламе. Он пише жени како треба одмах да ое изреже ова слика у бакру и да се умножи, заједно са девизом детета: „Молим Бога да спасе мог оца н Францу^^Када му је она идуКих дана јавила да слика није могла бити објављена због техничких сметњи, писао је: „За свака два минута може да се израдн једна копија. За 36 часо ва би требало те слике веК да се продају по париским улицама!"

СОРУШСНТ О РЕРА ЛШШ1

ХУМОР

— Вн волите једну плавушу- Он1 је удата и због тога... Чекајте— Ова линија овде... — Ох, Боже, заборавио сам да скинем рукавице.. 4 Ф Ф Веће друштво слуша радио код N Паркнћа. Одједном се чују звуци јсд ие симфоније. Један гост упнта: — Шта је то? Моцарт? — Не. То је Бетовен. — Ја бкх рекао да је Шуман~4 ; Сада №х прекида домаћнн: — Господо, у великој сте заблуди! То је МЈшхен! Ф Ф — Мој син невероватно личи и% мене! — рече један ружан отац сво ме пријатељу. — И ја сам то примегио, али ее нисам усудио да ти хажеи-. Ф Ф Директор бан*е: Добро, прнстајем да се ожените мојом ћерхом, али вас уналред опомињем да до моје смрти од мираза нема ништа! Младожења: Господине директорс. ја вашу ћерку узимам из љубави| а сем гога ни ви нећете ваљда вечно живети? Ф Ф — Герда и Ернст су се тако брзо заручили и венчали. То је сигурно била љубав на први поглед? — Да. Герда се заљубила у Ернста чим је први пут погледала ње« гов ауто марке Мерцедес-Бенц... Ф Ф — Које жене взм се више свићају — оне што много гоаоре или о* не друге? — Које друте? Зар постоје и ДРУ ге? Ф Ф Учитељ објашњава малишанима практичност компаса. Затим упита Пернцу: — Рецимо да твоја мама и тадч по ђу у шетњу и у једној шуми залутају. Тата има компас. Он тврди да треба ићи десно, мама да треба ићи лево. Тата ће погледати компас и ку да ће се одлучити?.„ — На леву страну.

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

ПЈЕР РИВУЛћ

30 Кад са<м се у Лондону најзад ипак састао са својкм пословни.м пријатељем Јакобсоном, ми стеЈр Луген није дошао, ја сам одједном осетио потребу да се што пре вратим у Бавдол, својој Жидоерти. Обузеда ме је неизмерна носгалгија за кућом и мислио сам већ на повратак авионом. Уместо да се вратим 12 јула у Баидол, како сам рехао Жилберти, Ј*а сам своје петодневно отсуство скратио за два дана, и створио план у путовању, по коме ћу већ 10 јула бити у Бандолу. Био сам пред одлазак из Лон доиа толико нестрпљив, да са<м отишао на аеродром у Кројдону и пугничким авионом отпутовао за Париз. Из Париза сам послао Жилберти нови телегрт Какво пријатно изненађен>е ће бити за Жилберту кад из овог телеграма сазна да се вра* ћам два да.на раније кући!... У Паризу сам осетио велики телесни умор и морао у једном хотелу неколико часова да отспавам, да бих умирио уморне мишиће и живце. Тај одмор ми је био потребан за повратак кући. Прошетавнш ушицама Париза, осетио са<м нензмерну сзрећу. У будућносга назирао сам на>чепше стварн. Био сам преорећан што ћу ускоро опет зз* грлити топло, нежно и толико одано тело своје Жилберте. Вратио сам се пред полазак из Париза у хотел да узмем ствари. Портнр ми је рекао да сам примио један телеграа! из Бандола. Од Жилберте? Осмехнуо сам се. Осећао сам се пресрећан. Лака и весела срца, био сагм уварен да ми то Жилберта слатким и зал>убл>еним речина одговара на моје телеграме. Мирио сам расцепио омот те леграма и потледао прво датум, затим потпис. Телеграм је био предат пре неколико часова, а потписа није било. Чудан и лаконски кгратак је био тај телеграм — најгрознији телеграм, који сам у авоме животу примио: „Она се убила!" Кажу да сам се испрумсио по каменом поду хотелског хола колико сам дуг, прочитавши те леграм. Не сећам се ничега. Кад сам после једнога сата дошао^ мало к сеои, извезао сам се

аутомобипом на аврдрогм у Ле Буржеу. Ускоро је баш имао да пође један авион за Марсеј. Пет часо®а ка-сније већ сам био на марсејалом аеродрому. О овом свом пуговању, као и о доласку у Бандол, нисам са чувао ни једну успомену. Једино се сећам да сам се упорно борио само за један цил>: да што пре дођем мртвој Жилберги... Из Марсеја сам несвесно, тетурајући се улицама, тражио такси, који ће ме најбрже одвести у Баадол. За врз.ме вожње учгинило мн се као да сањам, као да аутомобил лебди над сгварношћу, у неким сасвим не познатим регнјама живота, ван људи... Из џепа сам већ хиљадити пут вадио згужвани телеграм, који је тако лаконоком краткоћом исзпричао читаву једну огрозину трагедију. И још ми тај кратак телеграм није био поггтуио јасан. Још сам сумњао, веровао у нечију грубу, незгодну шалу... Најзад сам 1тпак био начист«) са чињеницом: она се убила. Она може да буде само Жилберта. Али сетивши се краткоће и хладног тона телеграма, знао сам ко је написао тај телеграм. Жилбертина мајка, пакосна г*ђа Рамо, која ме је толико мрзела без и на>мањег повода... Г-ђа Рамо је у својој великој гузи за изгубљеном ћерком ■имала и једну велику радост да 'своме зету на овако свирепо јхладан и кратак начин саопшти вест о катасгрофн...

Осетио сам навалу питања и бес што на сва та питања не могу да нађем јасан одгавор... КакоРЗашто? Чиме? Револпером? Отровом? Зар је заисга све свршено? Постоји ли, можда, још нека нада? Да не бих мислио на тај страшан до гађај, да бих растерао страшне визије, које су играле пред мојим очима, чинио сам огром не напоре, али то ми никако није полазило за руком. Биле су то паклене муке. Угледавши прве куће Бандо ла, сав сам задрхтао, тресао се целим телом и сакрио се у један угао кола. Покрио сам лице рукама да ништа не видим. Као да се страшна ствар кост могла овако једноставно уклонити... — Ту ми не може помоћи ребо. Ннко на свету не може ми помоћи! — помислио сам у свом очајању. — Ово је ви ше иего што човек може под нети... Клекао сам на под аутомоби ла, скрстио руке и подигао их у вис и почео сасвим гласно да се моли Богу: — Боже мој, Боже мој! Учи ни да све ово не буде истина! Учини да је нађем живу код куће.. Боже, промени грозну стварност' Судбина ми није дозволила ни то задовољство да видим како Жилберта умире. Последњи издисај наступио је код ње неколико минута пре него што сам ја дошао у кућу. Ле кар је још био присутан. Њена мајка, одузета, у столици за шлогиране, била је у непосредној близини постеље, ва којој је Жилберта издахну

ла. Била је утучена, уплакана, поражена. Чинила је са своје столице, за коју је била зако вана, огромне напоре да се приближи мртвацу и пољуби своју мртву ћерку у чело. Али то јој није пошло за руком... На вратима је стојала послуга, сви уплаканим очима. Ја сам јурнуо према самртнич кој постељи, одругниуо лекара, пао на колена и нисам нмао храбрости да подигнем свој поглед према мртвој Жилберти. Затим сам очајничким по« кретом узео њену десну руку и гласом, кога су се присутни морали уплашити, викнуо као избезумљен: — Опрости! Жилберта, бла10 моје, опрости ми!... Кад сам већ престао да пла чем и јаучем, тешко сам се прибрао од велнке туге. Погледао сам око себе и видео све нека чудна, потпуно равно душна лица. Једна служавка предала ми је посетницу заступника погребног предузећа, који ме је са највећим нестрпљењем оче кивао већ неколико часова. Та лица су у тим моментнма толико одвратна. Они су неопходни. а ипак, њихово нрисуство је тако тешко и до садно, изазивачко и мрско* У својој соби у бироу нашао сам доцније писмо, које ми је Жилберта пред своје самоуби ство написала, вероватно од» мах после мога одласка за Лондон. (Наставиће се).