Adam Bid

5 АДАМ БИД 507

било необично, јер, срећа што је виђао Дајну сваке суботе, надмашавала је, тако је бар изгледало, бол од сазнања да она неће никад поћи за њега. Те вечери је изгледао као и увек: благ и мало занесен; али кад је дошао ближе Дајни, и видеб трагове суза на њеним нежним капцима и трепавицама, он нагло погледа у брата; Адам је, међутим, било је очевидно, био далеко по страни од валова емоције који су потресали Дајну; он је имао свакодневни свој изглед мира и резигнације. Сет гледаше да скрије од Дајне да је запазио њено лице, и само рече: — Хвала вам што сте дошли, Дајна, јер је мати цео дан чезнула да вас види. Прве њене речи одјутрос биле су о вама.

Кад уђоше у кућу, Лизбета је седела у наслоњачи, уморна од спремања вечере; вечеру би увек она спремила раније него што треба, да би могла изаћи до капије деци у сусрет, чим чује њихове кораке. — О дете моје — рече, кад јој Дајна приђе добро те најзад дође; шта је то што те нема читаву недељу дана да ме обиђеш 2

— Драга пријатељице — рече Дајна, узевши Лизбетину руку — вама није добро. Да сам то раније знала, дошла бих.

— А како да знаш кад не долазиш. Ови моји момци знају само оно што им кажем; доклегод мичеш рукама и ногама, мушкарци мисле да ти је добро. Али мени и није баш толико рђаво, назебла сам мало. А њих двојица непрестано наваљују да узмем кога да ми помаже — па ме тим говором још више обарају у болест. А да сити дошла да будеш мало код мене, они би ме оставили на миру. Ти ниси толико потребна Појзеровима колико мени. Али скини капу да те видим.

Дајна хтеде да се окрене, али је Лизбета држаше чврсто док је скидала капу, и загледаше јој у лице каошто би неко загледао у свеже узабрану висибабу, да поново осети чистоту и љупкост.

— А шта је теби 2 — рече Лизбета зачуђена — Ти

си плакала!