Agrarna politika

кзда су били себри, меропси и отроци, т. ј. прави подложни сељаци феудалнога режима. У Србији, економскн положај сељака никада није дошао дотле: захваљујући шумама, сточарству, хајдучком животу и великим крвнпм задругама, они су увек осталп у једном положају који се приближавао слободп. 1 У Босни , постојао је чак један читав ред слободнцх сељака , шривилегисане раје», чпје су земље бпле непосредно под султаном, од прилике као пречански «граничарн». Онп ипак у масама прелазе границу, насељавају Хрватску и Србију, иду у «гранпчаре». Другп, муслиманске вере, ступали су у турску војску и борпли се против сличнпх сељака у Србији, за време првог и другог устанка. (Зато се у ова два устанка често и има утпсак да се боре људи исте крви и пстог језика, али две различите вере!) Турци се никад нису паштпили око аграрних проблема . Тек после великих пораза на крају 18. и у почетку 19. века, онн су предузели извесне мере, од којих неке имају аграрнополитички карактер. Млади султан Абдул Меџид прокламовао је 1839 чувени Гилански Хатишериф, неку врсту турске Декларације Права, којк; кзједначује све султанове поданике, забрањује чиновнкчку самовољу, укпда «вишу својину» државе, даје сељаднма право располагања над земљом, установљава порез у новцу сразмеран лпчној имовини. После Кримског Рата, дошле су нове реформе: хатихумајун од 1856, рамазански закон од 1858, Сеферска наредба о «хаку» од 1859, закон о шумама и испашама од 1868 п декрет о факултативном отг.упу кметова у Босни од 1876, у очи самог Берлпнског Конгреса, који ће Босну одузети Турцима. Да су ове реформе биле примењене, положај овпх сељака био би повољнији од стања кметова у Хрватској пре 1848. Алп оне су остале скоро увек мртво слово, нарочито у Бугарској, Старој Србијп и Маћедонпјп, Албанпји и Добруџи, где нпје постојао никакав отпор агама. После аустриске окупације Босне, сељацима није било ништа лакше, јер су окупаторске власти хтеле да придобпју симпатије муслиманског становништва. У регистрима који су установљени (1880 —1884) кметовске земље су забзлежене на име ага и бегова, а кметови су регистровани као «наследнп закупци». Ипак се у току окупације увећао број слободних сељака, и то: 1) откупом по договору; 2) досељењем колониста, махом стра-

1 Читлука или чифлика, којих у Румелији и Влашкој има врло много, у Србији је било само у близини вароши, на домаку Турцима. Уочи Кочине Крајнне (1788) јавило iix се неколнко, злоупотребом права, али их је Порта у главном уништила после Свиштовског Мира (1791). Пред првп устзнак бпло их је врло много, и пзазвали су незадовољство. После су укинути. Вук, Речник. стр. 854, 855. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић, 11, 344-347. Срб. Новине, 1858., бр. 37 „о читлуцима". Занимљиво је да Тимочка Крајина скоро нпкад није имала не само чмтлука, него ни спахија: њом je управљао неки Перча, Србин, који је илшо тај положај по наследству и no султановом ферлшну. Нил Попов, Срби;а и Русија, I, 146.

36

ИСТОРИЈА АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ