Agrarna politika
ново опустошавају и тим село по све разчлењеним nHHe.' 11 Милош наређује да се го забрани, да се људи врате у села, и да се „села у једно збијају и ушоравају." 2 Сељаци у равници примили су то којекако. Али брдовити крајеви су одговорнли да тамо народ „није кадар височајшу ову заповест због неудобног местоположенија, врлети и велике своје сирогиње у дејство привести", или је одбио да слуша читање овога указа, или је среском старешини “тако одговорио" да он то „не сме ни описати". (Ово ширење сел и крчење шуме ишло би у бескрај да није закон од 1884 забранио произвољно заузимање земљишта). Милош је енергично наставио. Наређивао је: да се требе зверовн и тице штеточине; да се чувају и штеде шуме; да се покривају куће ћерамидом; да се народу дели семе од кромпира; да се разграничавају и синоре села; да свако мора радпти земљу коју је захватио, искрчио, купио или добио, у противном да кнезови од „оиаких неправедника или неређина (који сами не раде, нити другому дају под кирију) празну земљу одузму и неимуштему дају и пришелце насељавају, ана онога порезу ударају" (1821); да се свиње у ливаде не смеју пуштати; да се шуме и жировшићи штеде; да земљу нико ке продаје без велике нужде; и још много других корисних мера по пољопривреду. 3 Милош је управо ударио темеље аграрној политици
у Србији. Његови методи су били често врло драстични: наређивао је да се непослушници казне батинама, или је тражио да се пошљу њему лично, где ће Ј; за пример прочим њему подобним остру каштигу примити". После Милоша, ка пољопривреду се обраћала много мања пажња. Михајло је већу бригу посветио стварању чиновничког кадра и спољној политици. А под кнезом Александром, унутрашње борбе ометале су свакк конструктиван рад. 1856 године, Србске Новине за „бедно стање нашег земљорада" виде четири узрока: сувише мали број становника, незнање, немање нужде и немарност сељака. Треба дакле насељавати земљу, сељаке просвећивати. ~А њихово немање нужде и немарност треба лечити силом, „нагонителним" дејствима, новчаним казнама за дангубе. 4 Чује се у то доба и други глас: ~А да ли смо ми
1 Рапорт капетана Мпленка Катића од 21. марта 1836. Тих. Р. Ђорђевић, Економија и еволуција насеља, стр. 40, 41. 2 Указ од 8. марта 1837, бр. 811, Државна Архива (Држ. Савет, 1836). 3 М. Гавриловић, М. Обреноеић, 11, 254, 255, 495, 496. В. иН. Петровић, Грофа, I, 240, 243 и 11, 476—478, 483. 4 Имамо само један пољопривредни завод у Топчидеру (од 1850). Треба још таквих. Нека се пољоделство предаје у Лидеју, Богословији, по гимназија.ма, у свима школама. Нека се оснивају земљорадничка друштва, приређују изложбе са наградама, и нека се кажњавају рђави тежаци. Србске Новине, 1856, бр. I—7. Треба сељаке научкти и натерати: „Запиње само у томе да се оно неће обрати у мора, па he произићи да може." Опет тамо, бр. 48.
41
ПОСТАНАК И РАЗВОЈ АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ