Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

вео, туге. Уосталом та меланхолија, која се тако чудесно из"ражава гусларским песмама, лако се објашњава код њега дугим и варварским турским јармом, а затим и аустриским притиском, што је његова земља морала поднети. Стари хајдуди нису могли да свуда пусте своје песме надања п даду одушка својим жалостима за српским царством, зашлим на Косову 1389 г. Били су принуђени да их роморе у тихим тпумама или на гребенима и у планинским гротлима Гучева

Ив ерка и другде, далеко од друмова и вароши, где су обитавали турски јаничари.

Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и природу. Најмање осуство које може да повија искоришћено. је да бп посетио своја поља. Но и официр, и он се такође сећа села где је рођен и, када у трупи пролази кроз поља, са љубављу срче мирис скоро узеране земље. Он п његов војник носе цвеће, прикачено на њиховим униформама или задевено на пушци, као најлепши украс за одлазак победи или смрти. Прва посета војводе Мишића, после његове дновате победе била је његовом селу, јер је он сини брат сељака.

Стари трећепозивци не уступају младима. Они бране своју земљу са истом смелошћу као п овп последњи. И не штеде их. Свуда где је „вруће“ налазе се „чиче" трепепозивци. У кантонманима, упркос њиховој старости — има их који су већ давно прешли шесдесету, — играју коло п иду на јуриш, певајући као млади. Њихови официри су тако исто nap ia IMO JM OC OTONJ која изненађује, Познавао сам једног који се престављао као „командант трећег позива и ri рофесор теологије у резерви". —

Ето шта сам ја мислио о српском војнику 1915 г, Моје мишљење није се променило, но време, када смо се борили у Србији, праћено је повлачењем преко Албаније. Шта је било то повлачење ви то знате. Оно је било убиствено, ужасно, али оно је биломи остаће такође једна од најчистијих слава Србије. Ја не верујем да претерујем када вам кажем, да су то само српски сељак и војник могли да учине. То повлачење је пуно прта херојизма и узвишеног самопрегоревања, а између тих црта једна од нај лепших је воља старог и честитог Краља Петра, који, узет од реуматизма, није хтео да се одвоји од свог народа у најтрагичнијим данима његове историје. Краљ Петар и његова четири вола! Едмонд Ростан их је опевао и то на какав магистралан начин! Слика старога Краља лебди над свим овим болним преко мере, али такође величанствено херојским повлачењем, Та слика је скоро и сувише лепа да буде истинита. Петар Ослободилац је још жив ушао у легенду и стари родољуби, зими, крај огњишта где певају пламенови веселом ватром, — причаће деци причу, коју смо ми сви чули док

"5

35