Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Из дневника

·.. У гурњави, која је као набујала река грабила улицама, чуо се јаук п врисак мале дечице. Нека старица са колима пуним малишана преклињала је за склониште, које није нигде налазила. Ветар налеће и киша сипи, а деца згрченг под арњем плачу и јаучу... Тамо даље један мали босоног дечко, у подрпаном сеоском руху, води запрегнуте кравице у двоколицама, која су натоварена најпотребнијим стварима. Поред двоколица иде мајка са одојчетом на недрима.... На другом месту у заустављеним кочијама, приведеним једном крају, лежао је један младић, који је у мукама умирао. Ветар ужди и гаси свећу, коју гологлави отац пали, док мајка расплела кос: и тужно над њим нариче.... И свуда безброј таквих дирљивих и болних призора у улици, коју су прекрчила кола, стока, намрштени старци, босе сељанке, невесели лечаци и расплакана деца — као велика народна сеоба.

Тамо и ја треба за који часак да пођем. Журно сам ушао у кућу, где сам затекао мајку са сестрицом крај отвореног домаћег сандука. Сестрица је безазлено пита:

„А је ли, мамо, а где ће иде наша бата Мија2 —

— Иде далеко... тати — забринуто јој одговара мајк

Када ме спази — сестрица ми притрча и, упрвши своје детињске плаве очи, пита ме:

— Је ли, Мијо, а оћеш и мене д одиш нашој Tam?

Ја одговарам растужен:

= 'Оћу, јоћу — само ако будеш добра.

Мајка плаче. Ја стојим наслоњен о врата, погнуте гл да не гледам њене сузе. Она ми говори:

— У торбици имаш веша и јела, а овај покривач носићеш преко рамена... =

Јака, громка пуцњава чу се врло јасно пи врло близу Ја пребацих торбицу, ставих покривач на рамена, и пођох на далек и неизвесан пут.

Напољу је била врева п метеж као приликом бродолома Свет је бежао. |

Ми застасмо код капије да се опростимо. Мајка је зајекћала и дуго ме љубила-као да се никад више нећемо видети. Сестрица, незнајући шта се све ово збива, поче да плаче заједно са мајком.

Најзад се са болом одвојих из њихова загрљаја и пођох за осталим светом, незнајући ни куда ни докле. Када сам се последњег пута осврнуо за својима — тамо, на капији код багрена, још сам видео мајку у белој забрадачи, коју јој ветар вуче и лепрша. Крај ње је стајала сестрица и машући руком из далека је довикивала :

— Збогом, бато, срећан ти пут!

а.

44