Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925
A 'L BrA-N-1 A
Peć i Prizren bili su vraitnice za arenu velikih stradanja, pred kojim se — da bi mučenje bilo strašnije i da bi žrtva bila veća — moralo aništavati kako državna tako i lična sva sprema i imovina, koja se dalje nije · mogla nositi. U njima,i oko njih, ostala su zgarišta od uništenog materijala, pa se potom krenulo dugom povorkomi dalie na Golgotu, da se samo iznad svih žrtava sačuva svetla i čista Čast. : -
Sa vojskom je ostupao i izbegli živali: deca, žene, starci, seljaci i građani. Kao velika narodna seoba išlo se u dugom nizu, uzanim kozijimi stazama, preko ambisa i krševa, gde je morila glad, zima, Dolest i sve ljudske nedaće. išlo se, od rane zore pa do mrkla mraka, ostrvlienim putem od lindskih i konjskih lešina. Jelo se meso sa lipsalih konia i glodalo korenje. Za vodu se topio sneg, i noćevalo se u snegu, da se katkad nikad viže iz njega ne probudi. Smrt je bila naibliži drug i najobičniji događaj.
Tako se išlo i hitalo svim svojim naporima da se samo izDije na more, odakle je trebalo doći spasenje.
Drač i Medova trebali su da budu mesta, gde će se prihvatiti dotle preživeli naši ostaci. Francuzi sa Englezima bili su obrazovali pomoćnu bazu u Brindizi (Italila), a Talijani su obećali prenos naibitnijih potreba. No od ovoga svega nije bilo koristi, jer Talijani nisu bili preneli potrebnu hranu. Kada se i tamo stizalo nije se nalazila pomoć, koja |e bila tako po-
o
'rebna. Moralo se uvek ići dalje, preko isprečenih albanskih reka Skumbe,
Semene i Vojuše i kroz urvine, gde su u zasedama: napadali lakomi na plen Arnauti. Za sobom se svuda ostavljao trag od svojih nepobusunih grobova. Tako su se naše žrtve nastavile i onda kada se najviše mislilo da se sa dolaskom na more bilo spasio. Skadar, Drač i Valona, videli su vrhunce naših stradanja. Po skadarim ulicama i njegovoj okolini, kraj vatara, kao ostavljen neizbežnoj smrti, izumirao |e naš narod, sa ioš uvek živom nadom i verom u spasenje. A iz Skadra se išlo u Drač da i tamo· bude isto; — iz Drača u Vaionu. Svim fim stranama nalaze se naši rasejani leševi. | Ali se i boso i golo i gladno ipak išlo. Posrtalo se i padalo; osvaavalo se do pomrlih drugova; ludelo se od bolova i umiralo, — mnogo
umiralo, no i umirući još se uvek čekalo svoje spasenje. Albanija je naša najužasnija kosturnica. Ona је vrhunac naših muka i stradanja: naiveća naša Golgota ı naše naistrašnije Kosovo.
Kosta Milivojević
U Albaniji
Iz dnevnika jednog od naših učenika.
— „Mamo, ia sam gladan; mamo, daj mi malo hleba. Hladno mi ie; pokri me, mamo! | „Ja se okretoh. Iza mene u snegu ležala je majka mrtva. Jedan malizan, prigrčen na njena nedra, tražio je da doji. Pored nie, iedan dečak koji je mogao da ima tri godine, stajao je i tražio da ima hleba. Ona ie izdahnula, držeći dete na svojim nedrima. Njena usta su bila ostala poluotvorena, verovatno posle poslednieg poljupca, datog svojoj deci. Vetar ie bio rasturio njenu divnu kosu po snegu. Oči su ostale otvorene — i ova smrt је bila užasna, |oš užasniji pogled ovih crnih i sleđenih očiju. Možda le to bila žena nekog od naših valjanih boraca, koji ie bio umro kao heroji, obeležavajući svojim kostima buduće granice velike Srbije, dok je njegova žena našla smrt u snegu, nemoćna да ротоспе 5уојој deci.
ои