Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Grob u Albaniji"

Evo jedne humke sa svezanim krstom, Niko neće znati koša ona skriva. Ostavio sreću i čar rodnih njiva Pošao sa verom pobožnom i čvrstom,

A mutni od kiša potoci nadošli, I žalosnu sliku ova humka baca: Iz. zemlje je ruka pružena mrtvaca, Pokazuje pravac kud su Živi prošli. Milivoje V. Knežević, uč. VI. r. g. * Prvi put štampano u „Srpskim Novinama“ na Kriu, 1916. g.

Записци из бележника

„.. Око нас свуда гореле су ватре као да су звезде по-

падале са неба, Завејани снегом ишли смо кроз кланац са коњске лешине на лешину.,. А кад нисмо могли даље зауставили смо се поред пута крај једног скрханог бора. Разгрнули смо снег и наложили ватру. Коњи су јели буково грање и глодали кору са стабла, а ми смо кравили последње комаде пексимита. Били смо жедни, а воде нигде није било. Онда смо чутурицу напунили снегом, загревали је над пламеном и тако толили жеђ.

Затим смо полегали у снегу на прострто јелово грање као бескућници и скитнице, док се око нас свуда белио снег и светлуцале ватре, као да су звезде биле попадале са неба.

Идући истим путем, код једног тешког прелаза преко јаруге, пало је шест коња — сва шест мршави од глади и рањави од терета, који су дотле носили,

Једна иста судбина, на овом стрвном путу, изабрала им је и једну исту јаму, у којој су у паду измешали своја тела и ноге и главе и сада изгледају као један једини коњ са шест глава.

(Сваки би од њих хтео даље да иде, упире грчевито ногама о каљаво тле и пропиње се, али немоћ, као страшна сила, приковала их је на томе месту и они узалуд ржу, вриште и подижу се,

И тако остављени смрти, раститраних грива и устремњених глава, са предњим ногама чврсто одупртим о земљу, вриште и ржу — жељни да полете на даљи пут. — У тим часовима својих узалудних покушаја личе на шестоглаво чудовиште из бајке,

Х

3